Хеленска патристичка и византијска филозофија
( VIII - XIV века )
Византијско царство, спој римског државног уређења , грчке културе и државне вере, успело је да у својих 1000 година трајања произведе културу која и данас побуђује интересовање великог броја људи. Префињена Византија, настала као нови Рим , развијала се као хришћанска држава, кроз институцију цара, који је био бранилац Цркве, вере, врховни судија и војни заповедник. Патријарси, још једна карика у друштвеном животу Византинаца, играли су врло значајну улогу у царству. Иако је у Византији преовладавао став да је присутан цезаропапистички модел није била реткост да и патријарх одигра значајну улогу у царству и изврши утицај на цара ( папоцезаризам). Трећи сегмент царства били су свакако појединци, који су својим свакодневним животом Византији давали индивидуалност својствену само њој. Треба размислити у каквим је цеременојима, литургијама, које су представљале врхунац духовног живота Византије, учествовао обичан човек али и књижевник, епископ, учитељ, жена или дете.
Често, готово по обичају, истицало се да је Византија преузела богато грчко наслеђе и културу. Никада се ово царство није одрекло грчке културе, никада је није заборавило нити потиснуло. С обзиром на то крајем VI века те почетком VII, VIII и IX века у Цариграду готово нико више није говорио латински, па су сва филозофска дела доспела управо ту на проучавање. У Византију. Клаус Елер бележи: ,, Свет би био сиромашнији, вероватно много сиромашнији, да Византинци нису учинили ту услугу човечанству“. За филозофију Византије карактеристичан је неоплатонизам са одређеном теолошком - религиозном основом и ауторитети какви су Свето писмо и заповести - који су имали улогу да уреде живот византијског човека. Тај процес сједињавања хеленско- хеленистичке филозофије са хришћанском религијом полако се градио да би свој врхунац достигао у позној византијској схоластици XIV века код Григорија Паламе.
Оно што би још требало напоменути јесте развитак византијске мисли али и спорења око хришћанске мисли на Васељенским саборима. Први васељенски сабор ,одржан 325. у Никеји у Малој Азији, постао је образац сваког следећег па је усвојен никејски кредо. Тај симбол је био врло близак неоплатонистичкој филозофији и представља прекретницу у успостављању вере у Византији.
Први период Византијске мисли је тако обележен христолошким расправама, Јустинијановим правним поретком и процватом монашке духовности. Из V века један од најзначајнијих списа је Сто поглавља о савршенству Дијадоха из Фотике, у VI веку Двадесет четири предања светог Доротеја, а у VII веку Лествице Јована Лествичника, игумана Синајског.
Други период византијске мисли
Други период византијске мисли одвија се од VIII до X века. То је врло немиран период византијске историје када су напади Арапа, Словена и Бугара били врло чести. На све то, треба поменути, долази и борба око престола Исавријевске династије, те иконоборство и долазак на власт Македонске династије а са њима и Фотија, патријарха који је одиграо значајну улогу у том периоду Византије. У том немирном периоду ипак долази до препорода учености па се 2 грчка книжевност развијала у Сирији и Палестини, деловима где су владали Арабљани. Први период иконоборства (730- 780) је био врло интелектуално сиромашан па Сирил Манго пише да се тај период „поклапа са најнекултивисанијом фазом византијске историје“.
Један од најзначајнијих појава у интелектуалном смислу је Јован Дамаскин из Сирије, теолог, велики бранитељ православља. Он је био арапски хришћанин, презиме му је било Мансаур а умро је око 749. године. Највећи део свог свештеничког позива он је провео у манастиру Свети Сава, који се налази близу Јерусалима. Веома добро је познавао хеленске филозофе и науку, али и теологију и књижевност. Једна од најбитнијих одлика његовог дела је покушај систематизације коју је пре њега извршио Аристотел, први систематичар у историји филозофије. То је желео да уради и Дамаскин али на прво место стављајући теологију која је краљица филозофије. Његов успех и вредност огледа се у томе јер је успео да систематизује различита гледишта кроз историју, како теолошка тако и филозофска, и тако створи систем где даје одговоре о великим проблемима, о мистичном и рационалном.
Дамаскиново најпознатије дело ,,Извор вере“ састоји се од три дела : Дијалектика, О јересима, Тачно излагање православне вере. Са учењем овог теолога византијска теологија добија најсавршенији израз али и најбоље тумачење до тада.
У свом првом делу О дијалектици разматра основне облике ума, знања и филозофије. У уводу даје и дефиницију филозофије - ,,Филозофија је сазнање божанског и људског тј. видљивог и невидљивог“ . Док црквени оци постављају тезу да је исто бити и егзистирати Дамаскин тврди да је суштаство, оусиа, заправо предикат бића па тако људска природа Христа поседује и неке индивидуалне црте. Из тога следи да је природа неодвојива од индивидуе, да се личност састоји од саме егзистенције. Тако до изражаја долази појам егзистенције и тек тада се види колико је заправо присутан у православљу. Људска природа изражава жудњу да егзистира. То је идеја Јована Дамаскина, чија се дела одликују оргиналношћу и посве врло прецизним и богатим аргументима.
Иконоборачки покрет настао је за време царева Лава III и Константина V. Иконоборачка криза ( 711- 843) као сукоб иконокласта и иконодула имала је и политичку димензију јер је у том периду дошло до захлађења односа између Цариграда и Рима. „Са избијањем иконоборског покрета завладала је у Византијском царству криза која даје овом раздобљу нарочито обележје и која је за више од стотину година претворила царство у поприште жестоких унутрашњих борби“[1]. Али, иконоборство показује и један веома сложен покрет реформи и иновација коју уводи династија Исавријеваца , чији је оснивач Лав III (714 - 741)
пореклом из Германикеје ( Јерменије ). 726. године. Лав III Исавријевац први пут иступа против икона али је у европском делу царства владало иконофилско расположење па су устанци често избијали. Противник цара Лава III био је и Јован Дамаскин, заговорник икона, који је у икони видео симбол а у икони Христа његово оваплоћење. Константин V, син Лава III, био је још ватренији иконоборац па је решио да одлуку о непоштовању икона оснажи црквеним сабором. Он је написао и тринаест теолошких трактата од којих су сачувана само два.
Сабор се састао 754 године . у Хијереји, у Малој Азији. Наређено је уништење свих икона , на Јована Дамаскина бачено је проклетство. Доласком на власт Лава VI (775-780) иконоборство слаби да би иконе биле успостављене за време царице Ирине на сабору 787. године. Сликање Христа, сматрали су иконоборци, ограничава природу Христову, која се не може ограничити. Свети Герман Константинопољски ( 633 - 733) иступа против иконобораца а у култу икона разликује апсолутан култ, намењен Богу и релативан култ, намењен сликама. Иако се у неким тренутцима чинило да је Византија дотерана до амбиса ипак је иконоборство створило један нови полет - рађање грчко- византијског патриотизма.
VIII век изнедрио је у византијској мисли још неколико битних личности које се не смеју заборавити. Тарасије, врло култивисан човек, први секретар, заређен у патријаха цариградског (784 - 806). Његов долазак на патријаршијско престо начинио је прекретницу у бирању патријарха. Као врло образован човек а раније активан у световном животу могао је унети многе новине у рад цркве. Поред тога, царица Ирина, која је Тарасија и поставила на престо ,,показала је долазећим царевима пут за бирање погодног и верског духовног поглавара“[2]
Фотије, велики учењак овог периода био је у родбинским везама са Тарасијем. Њему се приписује дело ,,Епанагоге’’ где описује идеалну везу која би требало да постоји између цара и патријарха. Световни поглавар брине се о материјалном а духовни о духовном благу поданика. Цркви и цару је припадало то да процене где је постојала јерес и како треба проширити веру мисионарском делатношћу. Фотије и Никола Мистик су два најважнија патријарха VIII века који су охрабривали мисионарске подухвате а били су и политичке личности првог реда.
Цезар Варда је деловао између 855. и 866. а био је Фотијев пријатељ који је основао дворску школу у дворани Магнаура. Поред катедре за филозофију постојале су и друге катедре за геометрију, астрономију и граматику. Треба напоменути и да су у овом тзв. другом периду византијске мисли, оживели жанрови као што су историјографија , епистолографија па и епиграм у стиху. Пишући о овом препороду Сирил Манго констатује : ,,Најважније постигнуће византијског препорода не налази се међутим у „побољшавању“ савремене литературе, већ у читању раних хришћанских списа. С тачке гледишта западне културе, може се
рећи да овај чин спасавања представља наш највећи дуг Византији. Остављајући по страни одломке налажене по Египту ( које су понекад драгоцени ), грчки класици какве их познајемо дошли су до нас преко византијских рукописа’’.
Трећи период византијске мисли
Епоха Комнина, која почиње на први дан Ускрса 4. априла 1081. крунисањем Алексеја Комнина за цара, сматра се златним веком Византије. За историјографију је врло битан рад Ане Комнин, најстарије кћерке Алексеја I. Она је написала ,,Алексијаду’’ , где слика живот и владавину свога оца. Анин муж, Нићифор Вријеније, био је историчар и писао је историјска дела. После процвата под династијом Комнина, над Византијом се ’’надвија облак ’’ крсташких освајања. 12. априла 1204. у Цариград улазе крсташи што ће покренути „свети рат“ свих Грка, Византинаца против Турака и Латина.
Са овим великим, историјским падом православља јављају се интересовања и према књижевности и класичним делима антике. Студенти су у Константинопољској филозофској школи у XI веку похађали и граматичке курсеве и античку поезију. Ова велика ученост допринела је томе да у Цариград долазе и бројни западњаци који су желели да уче грчки али и дух византијског хуманизма. У овом времену крсташких ратова Византија губи свој највећи ослонац православље и Цркву јер без те, увек присутне симфоније Цркве и Државе, Византија није могла опстати. Царски поредак није могао пропасти јер је био Божији, јер је настао по вољи Божјој а цар је могао деловати само као Божји заступник на земљи.
Духовни мистицизам, ,који је присутан кроз читаво византијско царство, јавља се још у V веку. Главни представници овог учења били су Јован Лествичник (VII век ) и свети Симеон Нови Богослов ( XI век) а кулминацију доживљава у периоду од XIII - XV века са својим представником Григоријом Паламом. Свој велики допринос развоју исихазма дали су и Максим Исповедник, Григорије Синаит и Петар Коришки.
Јован Лествичник ( 580 - 650 ) аутор је ,, Лествице ’’ где наводи 30 степеника аскетизма који воде у рај. Исихиа је тиховање а исихасти живе повучено и тихо, верујући у љубав. Пут истине, сматрају исихасти, једино се отвара кроз љубав. Ако је вера човекојављање Богу, љубав је богојављање људске душе.
Симеон Нови Богослов, духовни син Симеона Евлаба, један је од најзначајнијих византијских богослова. Његово најзначајније дело ,, Химне божанске љубави ’’ великим делом у стиховима представља врло озбиљно излагање мистике. Симеон је најпре био прогоњен али је ипак за живота проглашен проповедником. Божанска љубав је способна да дарује себе, она је неприсутна светлост. У теологији, сматра Симеон, нисмо вођени умом и разумом већ духовним очима. Средиште Симеонове делатности био је Цариград али се исихастички покрет XIV века пребацује на гору Атос. Исихастички покрет потиче од речи εσιχία која означава унутрашње духовно и душевно спокојство. Григорије Синаита у првој половини XIV века обилазио је многе манастире у Византији па је на Светој Гори увидео да је живот аскета врло добар али да немају знање о животу у исихији. Тако је Синаит почео да подучава светогорске монахе и створио на полуострву Халкидика центар исихазма. Молитва срца или умна молитва је најбоља за остваривање просветљења или катарзе. Исихасти сматрају да је треба непрестано изговарати уз задржавање даха а да ће то довести до тренутка када се може видети таворска светлост, иста она коју су апостоли видели на гори Тавору. Тако човек ступа у непосредни додир са богом и обожује се. Иначе, у хришћанској мистици обожење се јавља кроз три ступња :
PURIFICATIO - ПРОЧИШЋЕЊЕ
LUNIFICATIO - ОБАСЈАВАЊЕ
UNIFICATIO - УЈЕДИЊЕЊЕ
За исихасте Бог представља светлост а душа је само мала искра која мора стићи до Божје , таворске светлости. Исихасти сматрају и да Бог није откривени Deus revelatus већ скривени Deus absonditus. Они Бога виде у кори хлеба, капи воде у сунцу те њима није потребно никакво доказивање. Ово је наиме био и основни разлог зашто Црква не прихвата овај мистицизам. Први је против исихазма устао Варлаам, грчки монах из Калабрије, који је сматрао да је немогуће видети таворску светлост. ,, Прими ли се постојање вечите светлости, онда та светлост не би била ништа друго но сам Бог, који је једини вечит , али у том слуцају она не би могла да се види јер је Бог невидљив“[3].
У одбрану исихаста стао је Григорије Палама, па је задобио велики углед у духовном свету Цариграда. Провео је око двадесет година на Светој Гори, боравећи у келији , ,, кући тишине ’’и испосници. Полемика је била тако јака и жестока да је у Цариграду сазван сабор 1341. тзв. исихастички сабор где би Палама одбранио исихастичко учење. Цариградски патријарх био је на страни Варлама али је ипак победио Палама и одбранио праву веру од јеретика варламита.
Убрзо после тога против исихазма иступа и византијски калуђер Григорије Акиндин, следбеник западне филозофије те долази до грађанског рата. Овај рат још више је ослабио унутрашњу снагу Византије која је била угрожена турским освајањима.
Још један значајан представник исихастичког учења био је и Никола Кавасила. Његово најзначајније дело је ,, Тумачење литургије и Исусово житије ’’ где налази начин да помири Симеонов мистицизам и религију и да их претвори у световну мудрост. Он каже: ,,Није могуће да Бог није са нама, пошто је он онима који га дозивају ближи него што им је то сопствено срце. Он ће нама доћи чак и ако смо зли, јер је он добар“. То је нови тон једне поунутрашњене побожности.
Буђење научног духа
Са мистичном духовношћу на византијским универзитетима развија се један други покрет - буђење научног духа. Развија се интересовање за астрономију, математику, па и филозофију која више није слушкиња теологије већ се посматра са рационалне стране.
Михаило Псел (1018 - 1096) књижевник, научник и филозоф обележио је период XI века великим умом, смелошћу и универзалном радозналошћу. По роду је био патриције, од малена предодређен за високу државну службу. Већ са девет година боравио је у реторској школи код Јована Мавропода проучавајући Хомера и античко песништво. Псел је сматрао да ,,хришћанска култура ’’ мора овладати светом па је веома храбро бранио хришћанство од паганства. Михаило Псел је проучавао хеленске , египатске , јеврејске списе а једно време проводи и у Месопотамији где обнавља науку о алхемији. Псел узима Платонове дијалоге
као узор у фолозофији те све списе пише у облику дијалога. За Платона и Сократа каже да се чак и Арапи и западњаци подижу на ноге да би их саслушали. Угледајући се на Василија Великог створио је много песама посвећених Богородици и Христу. Пише оде, епиграме, сатире, па и један речник о пореклу одређених речи и појмова. Поред тога написао је и расправе о музици, геометрији, реторици, праву и астрономији. Осим Платона и Сократа врло је ценио и стоичаре па је сматрао да су Зенон, Хризип и М. Аурелије постигли елеганцију у изражавању.
Псел ради и велике преписке са својим пријатељима Јованом Ксифилином и Јованом Мавроподом. Он истиче да држава може бити исправна само ако је на њеном челу мудар и уман цар. Псел пише : ,,Нико није рођен да влада империјом, то је дато мудрошћу, искуством и ученошћу“. Михаила Псела су називали ,,конзулом филозофије“ јер је био професор филозофије и реторике на цариградском универзитету. Његово учење заснивало се на неколико теза :
- Паганско наслеђе је основ хришћанске културе
- Историјски процеси су истоветни и на истоку и на западу
- У своја дела уводи судбину показујући тиме да следи хеленистичко наслеђе
Као писац увек је истицао да је потребно успоставити хармонију форме и садржаја. Па и у тумачењу хришћанства он показује рационалност. „Знам да Бог надгледа све, да је начело свега; од њега све потиче и све се њему враћа. Али иако то знам, мислим да се природа налази између творца и створења; она је као рука првог узрока који, остајући сам непомичан, помоћу ње управља овде доле“. Бог је узрок свих ствари, али њихов најближи узрок је природа. Псел у својој фолозофији користи и ,,дедуктивно’’ и ,,индуктивно’’ закључивање[4] али и алегорију. Овим начинима мишљења Псел поткрепљује своје ставове да је антика само припремни стадијум хришћанства и да у хеленским ауторима види хришћанске пророке. Његова филозофуија као и мистична теологија требају да нас уједине са Богом али се Псел појављује не као мистичан већ као рационалан тумач филозофије.
Јован Итал , ученик и наследник Пселов, предавач на универзитету у Константинопољу, преузео је ставове свог учитеља али поред напора да асимилује паганску мисао и хришћанство, он отвара и пут ка независности од догме. Изучава и профане списе јер их сматра врло корисним и мудрим. Итал филозофију види не као вежбу ума нити припремни стадијум већ као продор у тајну хришћанског учења. Тако је овај период Михаила Псела и његових настављача доба велике просвећености и постепеног приближавања византијског царства Хелади и грчим узорима.
Византијско царство у доба Палеолога ( 1261 - 1453 ) је врло осиромашено и потпуно зависно од страних народа. Цело царство био је Цариград. Ипак, период Палеолога одликује се препородом и културном обновом. Реч ,, Хелен“ више није значила паганин као погрдан израз већ означава гентила тј. неверника. Од XIIIвека интелектуалци су почели да са поносом истичу да припадају хеленима. Јављају се витешки романи, затим, историјска дела по угледу на Тукидида, два енциклопедијска рада те неколико теолошкох полемика. Између 1261 и 1453 у црквеним центрима као што су Цариград, Никеја и Солун настајала су дела
многих аутора. Јављају се и четворица класичних филолога који интезивно трагају за античким текстовима : Димитрије Триклиниос, Манојло Москопул, Тома Магистар и Максимк Плануд. Писали су речнике, издавали песнике као што су Хесиод, Пиндар, Еурипид и Софокле. Браћа Димитрије и Прохор Кидон у другој половини XIV века преводе са латинског и Овидија, Цицерона, Катона, светог Августина затим Тому Аквинског.
Плитон ( Георгије Гемист ) рођен је око 1360. године. Своје име претворио је у Плитон јер је било слично Платоновом имену. Највећи део свог живота провео је у Мистри покушавајући да спроведе реформе које је Платон безуспешно покушао на двору у Сиракузи. Он у своја два меморандума, један намењен цару Манојлу а други деспоту Мистре Теодору II, излаже реформе које треба извршити у византијској држави. Плитон сматра да се код сваког човека може видети да ли у животу допушта да њиме владају душа или тело па се из тога може и видети коме је сврха живота врлина а коме уживање. У својој расправи „О законима“ Плитон излаже нове друштвене реформе које би требало да настану кроз нову религији. Иако је у младости заступао хришћанство у старости запада у неопаганизам па у Законима заступа грчки пантеон предвођен Зевсом и Посејдоном. Он уводи и поруку Заратустре као и поруке Седам мудраца. Плитон верује да је ново упориште филозофије и религије у паганским боговима и митовима. Он верује и у фатализам вероватно под утицајем исламске културе. Његово мање дело „О разлици између Аристотела и Платона“ , састављено за предавања у Фиренци, отворило је велику расправу која је поделила византијске и италијанске научнике на аристотеловце и платоновце. Ова расправа биће присутна кроз читав XV век и
кроз латинску схоластику. За живота био је искључен из Цркве јер када су Закони предати у руке тадашњем патријарху Генадију Схоларису , он је наредио да буду спаљени. Имао је и много обожавалаца али и оних који су наставили његово учење. Пепео Георгија Гемиста Плитона чува се у најпаганскијој од ренесансних цркава, у Темпио Малатестиано у Риминију. Стари Плитон умро је годину дана после пада Цариграда, другог Рима, али и после тога византијска филозофија остаје присутна јер је својом теолошком и мисаоном подлогом успела да остане и после пада царства. Византијско мишљење је створило ново хеленско мишљење, а то ново мишљење наставило је да утиче на све православне народе и наравно на Хелене , непосредне наследнике Византије.
Нема коментара:
Постави коментар