Томас Хобс

(из "Levijatanа")

О природном стању људи у вези са њиховим благостањем и њиховом бедом:

Људи су од природе једнаки - Природа је људе створила једнаким у погледу телесних и духовних способности, јер нико није толико слаб да не може да убије најјачег, било махинацијама или удруживањем са другима, и свако може имати мудрости ако одвоји довољно времена и труда.

Једнакост међу људима извире из чињенице да свако сваког може да убије!

Од једнакости долази неповерње – Од прве једнакости следи једнакост у нади да ћемо постићи своје циљеве; стога, ако двоје желе исту ствар, обије постају непријатељи и настоје један другог да униште или поичине, очекујући да ће и други то желети њима када једном постигну свој циљ. Отуда тврдња: „човек је човеку вук“ (homo homini lupus est).

Од неповерења – рат – Да би се обезбедио од зазирања других, човек нема други избор него да први удари силом. У природи човековој су три узрока свађе: такмичење, подозривост и слава. Први наводи људе да ударају на друге добити ради, други ради безбедности, а трећи ради стицања угледа.

Изван уређених држава постоји увек рат сваког против сваког (bellum omnium contra omnes)– Стање рата није само у борби, већ и у спремности на борбу; а људи, док живе без једне заједничке власти која је способна да их држи у страху, живе у стању рата.

Незгоде од таквога рата – У таквом стању нема места никаквој радиности, нема културе, нема друштва. Човеков живот је тада усамљенички, сиромашан, опасан и кратак. Док нема закона не зна се шта је забрањено, тј. човек на све има право.

У таквом рату ништа није неправо – Где нема заједничке власти, ту нема права; где нема права ту нема неправде. То су својства која се везују за човека у друштву, не у самоћи.

Страсти које човека наводе на мир – Страх од смрти, жеља за стварима које живот чине удобним, и нада да радиношћу може да их добије. Разум сугерише погодне мировне клаузуле с којима људи могу да се сагласе, а оне се другим речима називају природним законима.

О првом и другом природном закону и о уговорима:

Природно право, које писци обично називају jus naturale, јесте слобода што је сваки човек има да се сопственим моћима служи онако како сам жели за одржање сопствене природе, тј. сопственог живота, па стога и слобода да чини све оно што по свом расуђивању и разуму сматра најпогоднијим средством за ту сврху.

Под слободом се разуме одсуство спољашњих препрека, које човека могу да ограниче у чињењу оног што би хтео, али које га не могу спречити да моћ која му остаје употреби онако како му његово расуђивање и разум налажу.

Природни закон, lex naturalis јесте известан пропис или извесно опште правило до кога се разумом дошло, а по коме је забрањено човеку да чини оно чиме се уништава живот или се одузимају средства за одржање живота и да пропушта оно чиме би, по његовом мишљењу, живот најбоље могао да се одржи. Право и закон, јус и леx , траба разликовати, зато што се право састоји у слободи да се што чини или да се од тога уздржи, док закон наређује и обавезује на једно од тога, тако да се закон и право разликују као што се разликују обавеза и слобода, што у једној истој ствари не може истовремено да постоји.

Од природе, сваки човек има право на све – Због тога, опште правило разума, тј. основни природни закон, говори да сваки човек треба да тежи за миром све дотле док се нада да ће га постићи, а кад не може да га добије, да може тражити и употребити сва средства и све користи рата. Први део је основни закон природе: тежити миру и одржавати мир, а други део је највише природно право: бранити се свим могућим средствима.

Из овог основног закона природног, који наређује људима да теже за миром, изводи се други закон: да је човек спреман, ако су и други исто тако спремни, уколико то сматра потребним за мир и за своју одбрану, да напусти ово право на све ствари и да се задовољи са онолико слободе према другим људима колико је и он вољан да другим људима против себе призна. Људи су у стању рата док нису спремни да се лише неких права, али док сви нису спремни да се лише неких права, дотле појединац нема никаквог разлога да себе ограничава: што тражиш да други теби чине, то и ти чини другима.

Напустити једно право да се нешто чини, значи лишити се слобода да другог ометамо у коришћењу његовог права да то исто чини. Јер онај ко је одступио од свог права тиме није другом дао никакво право које овај већ није имао по  природи. Право је напуштено или простим одрицањем од права, или преношењем права на неког другог.

Простим одрицањем, кад се онај ко право напушта не брине ко ће имати користи од тога одрицања. Преношењем, кад је онај ко право напушта имао намеру да корист од тога припадне одређеном лицу или лицима. За оног ко се одрекао свог права каже се да је везан, или обавезан, да не омета другог у коришћењу тог права; његова је дужност да не погази тај свој вољни акт.

Кад човек своје право преноси или се права одриче, он то чини само зато што у накнаду добија какво право које се на њега преноси или зато што се нада да ће тиме добити неко друго добро. Пошто човек све то ради тежећи свом добру, постоје права којих се не може лишити, нпр. права да се силом брани ако га силом нападају да би га убили; исто важи и за рањавање, окове или друго лишење слободе.

Узајамно преношење права јесте оно што људи називају уговором. Ако се ствар предаје истовремено са преношењем права, онда је то уговор; ако се прво предаје ствар а од другог касније очекује нешто за узврат, онда је то споразум; ако се обе стране договоре да ће чинидбе испунити касније, ради се о обећањима; када нема узајамног преношења права, онда је то поклон.

Остали природни закони – 3) правда, постоји само када има споразума, и своди се на поштовање споразума; а праведно је и дати човеку оно што је његово: стога и претња казном услед неизвршења споразума, и гаранција својине, може постојати само тамо где има силе, тј. државе; 4) благодарност, 5) узајамно прилагођавање или попуштање, 6) спремност за праштање, 7) да људи, светећи се, само поштују будуће добро, 8) против презира, 9) против охолости, 10) против надмености, 11) правичност, 12) равнопавно коришћење заједничких ствари, 13) о одређивању учешћа путем коцке, 14) о примогенитури и првом заузећу, 15) о посредницима, 16) о подвргавању арбитражи, 17) нико није судија у сопственој ствари, 18) не може бити судија ниједан човек који у себи носи неки природни узрок пристрасности, 19) о сведоцима.

Резиме свих закона: не чини другоме шта не желиш да теби буде учињено. Природни закони су вечити и непромењиви, и познавање тих закона представља истинску моралну филозофију.

О узроцима, постанку и дефиницији државе:

Циљ државе: нарочита сигурност, која се не може имати по природном закону, нити се може добити удруживањем малог броја људи или породица, нити од великог мноштва, ако овим не управља само једно расуђивање, и то стално.

Рађање државе – Једини начин да се успостави таква заједничка власт која може бити способна да људе брани од завојевача споља и од повреда које једни другима наносе и да их обезбеди тако да својом марљивошћу и плодовима земље могу да се исхране и да задовољно живе јесте да све своје моћи и сву своју снагу повере једном човеку или једном скупу људи који ће моћи све њихове воље путем већине гласова да сведе на једну вољу. Када мноштво пренесе своја природна  права на једну личност, онда оно постаје једна личност, постаје држава. Тада се прелази из природног стања у грађанско стање, тј. Стање у ком државна власт држи људе у сталном страху од казне и тако их приморава на поштовање природних закона. Држава може да се дефинише као једна личност, чије радње извесно велико мноштво људи, на основу узајамног споразума, прима као аутор, и то сви појединци од којих је мноштво састављено, а са циљем да јединствена личност може да користи снагу и средства свих онако како то сматра погодним за њихов мир и заједничку одбрану. Носилац те личност је суверен, и њему припада суверена власт, а сви остали су његови поданици. 

О правима суверена као установе:

Из оваквог установљења државе изводе се сва права и овлашћења за суверена:

1) поданици не могу да промене облик владавине,

2) суверена власт не може да се изгуби,

3) нико не може, а да не учини неправду, протестовати против установљења суверена које је прогласила већина,

4) поданик не може праведно да се тужи због суверенових радњи,

5) ма шта суверен учинио, не може бити кажњен од стране својих поданика,

6) суверен одлучује шта је потребно за мир и одбрану његових поданика, и одлучује која су учења погодна да се поданици њима уче,

7) право постављања правних правила, по којима ће сваки знати шта је његово, тако да ниједан други поданик не може то да му одузме а да не учини неправду,

8) њему припада и вршење правосуђа и решавање спорова,

9) и вођење рата и закључивање мира како он за најбоље сматра,

10) и да бира све саветнике и министре како у миру тако и у рату,

11) и да награђује и кажњава, и то (уколико неки ранији закон није одредио меру) по свом нахођењу,

12) и за почасти.

То су права што чине суштину суверености, она су недељива и не могу се никаквим начином напустити, а да се тиме директно не напусти суверена власт. Моћ и част поданика ишчезавају у присуству суверене власти. Од суверене власти је мање зла но од одсуства сваке власти, а зло долази највећим делом отуда што се нерадо потчињава мањем.

Само су три различите врсте држава: монархија, аристократија и демократија, зависно од тога ко има суверену власт: један, више њих или сви.