петак, 9. март 2012.

БЛЕЗ ПАСКАЛ






Паскал је био противречна природа, научник, рационалистa и ирационални мистик, хладни математичар и страствени проповедник логике срца, сетни сањар и егзактни експериментатор, скептик и католички догматик, апологет хришћанства и беспоштедни критичар језуитског морала, религиозни фанатик и логичар, материјалиста и идеалиста, метафизичар и физичар. Може се покушати да се сва та »недоследност«  да разјаснити његовим афористичким начином писања, што, у толико не обавезује на систематичност и унутрашњу кохерентност мисли, може се схватити одређена нелогичност због сопствених релативно скромних филозофских амбиција (јер, напокон, по његовим речима, уистину филозофирати значи: ругати се филозофији), па се његов опус може уврстити у ону рубрику »слободног« мишљења што у облику успутних бележака остаје на граници популарне филозофије (како га је оценио Хегел). Но, Паскал је читавим својим животним делом ставио у питање домет управо те и такве логике као апсолутног мерила.

Паскалов  »скептицизам« па и »мистицизам« - на први поглед парадоксално - јесте произлазио, између осталог, и из декартовско-рационалистичке вере у математику као идеал, савршенство, узор сваке науке. Паскал, дакле, не негира математику зато што је није познавао, јер он не само да суверено влада њоме као ниједан научник његовог времена већ и изванредно луцидно и стваралачки наговештава, и пре Лајбница, битне елементе њеног развоја. Али управо познавање науке доводи Паскала уједно и до сагледавања њених граница. Будући, наиме, да целокупна људска сазнајна активност није у стању да достигне егзактност и непротивречну евидентност математике и да све искуствене и метафизичке истине не могу бити тако чисте, јасне и непобитне као што су рационално математичке, човек треба да се, од ограниченог разума, окрене срцу, које ће дубље, сигурније и свеобухватније моћи да нађе одговор на она питања пред којима је разум посрнуо и затајио, не могавши никад да спроведе програм универзалне математике.
Паскал се, дакле, свим својим разумом - а затим, кад разум остаје прекратак, и срцем, животом - бори заправо страствено против скептицизма и агностицизма.. Најзад, зашто да сумњамо у могућност сазнања кад већ и у математичкој, »геометријској« методи поседујемо »средства да проникнемо до највиших појмова света који нас окржује као што су простор, време, кретање и до свих оних принципа које можемо схватити природном светлошћу људског разума. Мисао нас, далке, одликује и ту је Паскал недвосмислено јасан, она је наш понос и светло, мисао сачињава право достојанство на смрт осуђеног, ломљивог створа - човека.
Човека, напокон, Паскал, близак чак и терминолошки Декарту, „може лако замислити“, »без руку, без ногу, без главе«, али га не може »замислити без мисли: то би био камен или животиња« (Мисли, 339). Човекова је, дакле, differentia specifica  мишљење, по њему се он битно разликује од целокупне природе и свега постојећег: »Човек је само трска, најслабашније створење у природи, али трска која мисли. Није потребно да се сав свемир наоружа како би га згњечио. Убиће га пара или капљица воде. Али кад би свемир и сатро човека, опет би човек био узвишенији од онога што га је убило, јер он зна да умире, он познаје надмоћ што је свемир над њим има. Свемир у томе ништа не зна. Све наше достојанство састоји се, дакле, у мишљењу...« (Мисли, 347), - Али рационална спознаја - упркос својој надмоћи над силама спољњег света и природе - ипак није у стању да продре са сигурношћу апсолутног арбитра у битне проблеме тог, наоко ситног, крхког људског бића, она не може решити његове људске дилеме, она постаје немоћна пред горућим животним питањима његове интиме, његовог опстанка као човека. Тако критички дух овог великог математичара, овог славитеља моћи разума увиђа како тај исти разум мора остати неодлучан, како математски, »геометријски« метод заказује и човек као homo rationalis посрће пред егзистенцијалним питањима што га раздиру у најдубљим сферама њове људскости.
Јер мисао је, додуше, »велика по својој природи«, али уједно и »ниска по својим недостацима« (Мисли, 365) Сигурном нас знању - кад смо дотле доспели - може даље водити, према Паскалу, само својеврсна интуиција, заснована на осећајима. Тек тако нестаје оно вечно колебање између сигурности и сумње које мучи човека што жели на том »подручју« рационално спознати, па човек доспева до мудрог незнања које само себе зна. Срце је тако надређено уму, јер осећа њгове границе и има своју логику (logique de coeur) и своје разлоге које не зна разум: »Le coeur a ses raisons que la raison ne connait pas«.
Паскал је тако поделио свет осећања и свет  разума, премда се у први мах чини да његва подела није свуда уједно и консеквентно спроведено вредносно одређење. Јер ако разум схвата неограничено апстрактно, тј. истину без радости, срце схвата неограничено конкретно, тј. радост без истине. Али срце је људско неодредиво, неизмерљиво, оно је свет за себе и по себи, догма му не прописује границу као што га ни наука не може научно спознати.
И премда ће често и католици и позитивистички оријентисани научници - сваки на другом »подручју« Паскаловог деловања - глорификовати »великог научника« и »дубоког верника« - заправо му ту слободну инитимност, то неодредиво оног одређеног и ограниченог створа - не опраштају ни данас ни једни ни други. Жале га тако они већ вековима што је напустио свет догматске, ригорозне, конфесионалне религиозности или егзактне научности, научности која је »могла Француску учинити домовином највећих научних открића«, да је управо Паскал није у одређеном часу свог развоја тако »неодговорно напустио и презрео«. - Али то - што је наука с ону страну сазнање људске сопствености и људског етоса - за Паскала не значи потцењивање ни науке ни природе и њених закона. Људски ум све више у њих продире, и Паскал сам није мало допринео управо том продору.
Шатобријан га је с правом назвао »стравичним генијем«, и описао генезу неких његових епохалних научних открића. - Прешавши, међутим, »круг људских знања« Паскал се не задовољава својим природонаучним открићима. Санање света чини му се и у најтоталнијој дескрипцији свих природних феномена и у најдубљем проницању свих природних закона увек је само парцијална. У својој интуитивној тежњи за целином, за свеобухаватношћу свега постојећег, за оним што свет омогућује као свет, за спознајом човека као изузетног бића тог света, Паскал ће, као хришћанин XVII века, управо с тим тоталитетом нераздвојно повезати појам Бога: »... Не знам шта је Бог, не знам чак ни да ли он постоји, али да бих живео и сaзнавао, морам веровати у једну извесну природу целине, у једну одређену концепцију Бога.«
Немогућност рациоиналног сазнања, немогућност дефиниције битка, негација оног само умног, потреба да се то пуко рационално свлада, као  једнострано, доводи Паскала вери: »Паскалова је вера на страшан начин слична сталном самоубијању, ума који се не може одједном и једним потезом убити« (Ниче).
Болестан  од најранијих дана своје младости живећи повућено, аскетски, Паскал у кратким предасима од својих патњи и болова, 'управља свој зрели геније оном осећајном и свеобухватном. И ту на прагу највећих животних истина, у најпрегнантије израженим напорима његових толико људских трагања, као да му понестаје даха. Ту њега, „првог међу хришћанима“ (Ниче) вечито нарушеног здравља, вера као да ослобађа и физичких и духовних мука, указује на излаз из нерешивог. „ Ко ће нам објаснити узроке ових слабости, лекове који нас могу излечити и средства помоћу којих ћемо добити ове лекове?« (Мисли).
Где наћи чврсту тачку, на шта се ослонити у мени и пролазности свега постојећег? - Хришћанство доживљава као спас, хришћанство, додуше, паскаловски обојено, осећајно, као унутрашње уверење, недогматско, као вера која омогућује 'увид у целину, али ипак хришћанство које привидним излазом из пакла унутрашњих раздора плени његов дух, крши његов смели лет мисли, одузима му најдрагоценије енергије. Зато је доиста Ниче, који је сматрао да ће »најдубље и најнеисцрпније књиге имати сигурно увек нешто афористичког и неочекиваног карактера Паскалових Мисли«, и могао написати: »Не треба никад заборавити хришћанству да је упропастило такве духове као што је био Паскал.« Паскалово је грозничаиво трагање ипак било заустављено. Њега је смирило хришћанство, те је резигнирано негирао могућност даље спознаје у корист толиких умирујућих - и толико »сигурних« хришћанских вредности.
Треперећи својом лучи у мраку свога века, Паскал је дубоко презирао језуитизам друштва и установа, пробабилизам фратарског морала, мизантропски мрзео лажи што су га све више стезале, и остао тако самотан и ојађен.
Извештачености света који га окружује посветио је неколико својих надахнутих афоризама: »Кад би сви људи знали шта кажу једни о другима. не би била четири пријатеља на свету.«
Човеков пад, његова беда, његова узалудна страдања показују потпуну немоћ да се пробије непробојан круг: »Све у нама и око нас одаје нашу немоћ, наше трошно тело, ограниченост нашег разума и наших чула, наше несавршено друштвено уређење. Бескрајне по својој тежњи наше способности су ограничене по свом досегу.« Тако је човек за Паскала једном узвишен изнад свих бића и величанствен, а једном бедни, незнатни створ природе, немоћан у свим својим људским хтењима.
Његова моћ произлази, међутим, управо из те његове немоћи, духовна величина што га чини сићушним пред природом, стално га мотивише на нова тражења, премда ће се свуда сукобљавати с незнањем и заблудом. Напокон, човекова величина је »велика у томе што зна да је бедан. Стабло не познаје своју беду. Стога је бедан онај који зна да је бедан« (Мисли, 397). Беда људска нагони човека на тражење, а тражење нас поново доводи у беду.
Постоји нешто што човеку не допушта „да се одмара ни у себи ни у другоме“, да било где нађе „одмора и лежишта“ (Мисли). Али све то исконско људско хтење, то стално тражење, мора на крају да се смири у спознаји своје слабости и да се преда у Божијој милости. И сам Бог је глас срца које тражи, а не производ рационалног доказа о његовој егзистенцији, то је спас човеку, коме све измиче под ногама.

Томас Хобс



(из "Levijatanа")




О природном стању људи у вези са њиховим благостањем и њиховом бедом:
Људи су од природе једнаки - Природа је људе створила једнаким у погледу телесних и духовних способности, јер нико није толико слаб да не може да убије најјачег, било махинацијама или удруживањем са другима, и свако може имати мудрости ако одвоји довољно времена и труда.
Једнакост међу људима извире из чињенице да свако сваког може да убије!

Од једнакости долази неповерње – Од прве једнакости следи једнакост у нади да ћемо постићи своје циљеве; стога, ако двоје желе исту ствар, обије постају непријатељи и настоје један другог да униште или поичине, очекујући да ће и други то желети њима када једном постигну свој циљ. Отуда тврдња: „човек је човеку вук“ (homo homini lupus est).

Од неповерења – рат – Да би се обезбедио од зазирања других, човек нема други избор него да први удари силом. У природи човековој су три узрока свађе: такмичење, подозривост и слава. Први наводи људе да ударају на друге добити ради, други ради безбедности, а трећи ради стицања угледа.

Изван уређених држава постоји увек рат сваког против сваког (bellum omnium contra omnes)– Стање рата није само у борби, већ и у спремности на борбу; а људи, док живе без једне заједничке власти која је способна да их држи у страху, живе у стању рата.

Незгоде од таквога рата – У таквом стању нема места никаквој радиности, нема културе, нема друштва. Човеков живот је тада усамљенички, сиромашан, опасан и кратак. Док нема закона не зна се шта је забрањено, тј. човек на све има право.

У таквом рату ништа није неправо – Где нема заједничке власти, ту нема права; где нема права ту нема неправде. То су својства која се везују за човека у друштву, не у самоћи.

Страсти које човека наводе на мир – Страх од смрти, жеља за стварима које живот чине удобним, и нада да радиношћу може да их добије. Разум сугерише погодне мировне клаузуле с којима људи могу да се сагласе, а оне се другим речима називају природним законима.

О првом и другом природном закону и о уговорима:

Природно право, које писци обично називају jus naturale, јесте слобода што је сваки човек има да се сопственим моћима служи онако како сам жели за одржање сопствене природе, тј. сопственог живота, па стога и слобода да чини све оно што по свом расуђивању и разуму сматра најпогоднијим средством за ту сврху.

Под слободом се разуме одсуство спољашњих препрека, које човека могу да ограниче у чињењу оног што би хтео, али које га не могу спречити да моћ која му остаје употреби онако како му његово расуђивање и разум налажу.

Природни закон, lex naturalis јесте известан пропис или извесно опште правило до кога се разумом дошло, а по коме је забрањено човеку да чини оно чиме се уништава живот или се одузимају средства за одржање живота и да пропушта оно чиме би, по његовом мишљењу, живот најбоље могао да се одржи. Право и закон, јус и леx , траба разликовати, зато што се право састоји у слободи да се што чини или да се од тога уздржи, док закон наређује и обавезује на једно од тога, тако да се закон и право разликују као што се разликују обавеза и слобода, што у једној истој ствари не може истовремено да постоји.

Од природе, сваки човек има право на све – Због тога, опште правило разума, тј. основни природни закон, говори да сваки човек треба да тежи за миром све дотле док се нада да ће га постићи, а кад не може да га добије, да може тражити и употребити сва средства и све користи рата. Први део је основни закон природе: тежити миру и одржавати мир, а други део је највише природно право: бранити се свим могућим средствима.

Из овог основног закона природног, који наређује људима да теже за миром, изводи се други закон: да је човек спреман, ако су и други исто тако спремни, уколико то сматра потребним за мир и за своју одбрану, да напусти ово право на све ствари и да се задовољи са онолико слободе према другим људима колико је и он вољан да другим људима против себе призна. Људи су у стању рата док нису спремни да се лише неких права, али док сви нису спремни да се лише неких права, дотле појединац нема никаквог разлога да себе ограничава: што тражиш да други теби чине, то и ти чини другима.

Напустити једно право да се нешто чини, значи лишити се слобода да другог ометамо у коришћењу његовог права да то исто чини. Јер онај ко је одступио од свог права тиме није другом дао никакво право које овај већ није имао по  природи. Право је напуштено или простим одрицањем од права, или преношењем права на неког другог.

Простим одрицањем, кад се онај ко право напушта не брине ко ће имати користи од тога одрицања. Преношењем, кад је онај ко право напушта имао намеру да корист од тога припадне одређеном лицу или лицима. За оног ко се одрекао свог права каже се да је везан, или обавезан, да не омета другог у коришћењу тог права; његова је дужност да не погази тај свој вољни акт.

Кад човек своје право преноси или се права одриче, он то чини само зато што у накнаду добија какво право које се на њега преноси или зато што се нада да ће тиме добити неко друго добро. Пошто човек све то ради тежећи свом добру, постоје права којих се не може лишити, нпр. права да се силом брани ако га силом нападају да би га убили; исто важи и за рањавање, окове или друго лишење слободе.

Узајамно преношење права јесте оно што људи називају уговором. Ако се ствар предаје истовремено са преношењем права, онда је то уговор; ако се прво предаје ствар а од другог касније очекује нешто за узврат, онда је то споразум; ако се обе стране договоре да ће чинидбе испунити касније, ради се о обећањима; када нема узајамног преношења права, онда је то поклон.

Остали природни закони – 3) правда, постоји само када има споразума, и своди се на поштовање споразума; а праведно је и дати човеку оно што је његово: стога и претња казном услед неизвршења споразума, и гаранција својине, може постојати само тамо где има силе, тј. државе; 4) благодарност, 5) узајамно прилагођавање или попуштање, 6) спремност за праштање, 7) да људи, светећи се, само поштују будуће добро, 8) против презира, 9) против охолости, 10) против надмености, 11) правичност, 12) равнопавно коришћење заједничких ствари, 13) о одређивању учешћа путем коцке, 14) о примогенитури и првом заузећу, 15) о посредницима, 16) о подвргавању арбитражи, 17) нико није судија у сопственој ствари, 18) не може бити судија ниједан човек који у себи носи неки природни узрок пристрасности, 19) о сведоцима.
Резиме свих закона: не чини другоме шта не желиш да теби буде учињено. Природни закони су вечити и непромењиви, и познавање тих закона представља истинску моралну филозофију.

О узроцима, постанку и дефиницији државе:
Циљ државе: нарочита сигурност, која се не може имати по природном закону, нити се може добити удруживањем малог броја људи или породица, нити од великог мноштва, ако овим не управља само једно расуђивање, и то стално.

Рађање државе – Једини начин да се успостави таква заједничка власт која може бити способна да људе брани од завојевача споља и од повреда које једни другима наносе и да их обезбеди тако да својом марљивошћу и плодовима земље могу да се исхране и да задовољно живе јесте да све своје моћи и сву своју снагу повере једном човеку или једном скупу људи који ће моћи све њихове воље путем већине гласова да сведе на једну вољу. Када мноштво пренесе своја природна  права на једну личност, онда оно постаје једна личност, постаје држава. Тада се прелази из природног стања у грађанско стање, тј. Стање у ком државна власт држи људе у сталном страху од казне и тако их приморава на поштовање природних закона. Држава може да се дефинише као једна личност, чије радње извесно велико мноштво људи, на основу узајамног споразума, прима као аутор, и то сви појединци од којих је мноштво састављено, а са циљем да јединствена личност може да користи снагу и средства свих онако како то сматра погодним за њихов мир и заједничку одбрану. Носилац те личност је суверен, и њему припада суверена власт, а сви остали су његови поданици. 

О правима суверена као установе:

Из оваквог установљења државе изводе се сва права и овлашћења за суверена:
1) поданици не могу да промене облик владавине,
2) суверена власт не може да се изгуби,
3) нико не може, а да не учини неправду, протестовати против установљења суверена које је прогласила већина,
4) поданик не може праведно да се тужи због суверенових радњи,
5) ма шта суверен учинио, не може бити кажњен од стране својих поданика,
6) суверен одлучује шта је потребно за мир и одбрану његових поданика, и одлучује која су учења погодна да се поданици њима уче,
7) право постављања правних правила, по којима ће сваки знати шта је његово, тако да ниједан други поданик не може то да му одузме а да не учини неправду,
8) њему припада и вршење правосуђа и решавање спорова,
9) и вођење рата и закључивање мира како он за најбоље сматра,
10) и да бира све саветнике и министре како у миру тако и у рату,
11) и да награђује и кажњава, и то (уколико неки ранији закон није одредио меру) по свом нахођењу,
12) и за почасти.

То су права што чине суштину суверености, она су недељива и не могу се никаквим начином напустити, а да се тиме директно не напусти суверена власт. Моћ и част поданика ишчезавају у присуству суверене власти. Од суверене власти је мање зла но од одсуства сваке власти, а зло долази највећим делом отуда што се нерадо потчињава мањем.

Само су три различите врсте држава: монархија, аристократија и демократија, зависно од тога ко има суверену власт: један, више њих или сви.