Могу се запазити примери индуктивног истраживања, аналогијског закључивања, поступци доказивања и побијања, постављања и провере хипотезе. Такође се може видети како се спроводе неке врсте експеримената
http://www.youtube.com/watch?v=WBxvzHVwX7k
петак, 19. април 2013.
ЛОГИКА и рађање научних открића
Могу се запазити примери индуктивног истраживања, аналогијског закључивања, поступци доказивања и побијања, постављања и провере хипотезе. Такође се може видети како се спроводе неке врсте експеримената
http://www.youtube.com/watch?v=WBxvzHVwX7k
петак, 9. март 2012.
БЛЕЗ ПАСКАЛ
Паскал је био противречна природа, научник, рационалистa и ирационални мистик, хладни математичар и страствени проповедник логике срца, сетни сањар и егзактни експериментатор, скептик и католички догматик, апологет хришћанства и беспоштедни критичар језуитског морала, религиозни фанатик и логичар, материјалиста и идеалиста, метафизичар и физичар. Може се покушати да се сва та »недоследност« да разјаснити његовим афористичким начином писања, што, у толико не обавезује на систематичност и унутрашњу кохерентност мисли, може се схватити одређена нелогичност због сопствених релативно скромних филозофских амбиција (јер, напокон, по његовим речима, уистину филозофирати значи: ругати се филозофији), па се његов опус може уврстити у ону рубрику »слободног« мишљења што у облику успутних бележака остаје на граници популарне филозофије (како га је оценио Хегел). Но, Паскал је читавим својим животним делом ставио у питање домет управо те и такве логике као апсолутног мерила.
Паскалов »скептицизам« па и »мистицизам« - на први поглед парадоксално - јесте произлазио, између осталог, и из декартовско-рационалистичке вере у математику као идеал, савршенство, узор сваке науке. Паскал, дакле, не негира математику зато што је није познавао, јер он не само да суверено влада њоме као ниједан научник његовог времена већ и изванредно луцидно и стваралачки наговештава, и пре Лајбница, битне елементе њеног развоја. Али управо познавање науке доводи Паскала уједно и до сагледавања њених граница. Будући, наиме, да целокупна људска сазнајна активност није у стању да достигне егзактност и непротивречну евидентност математике и да све искуствене и метафизичке истине не могу бити тако чисте, јасне и непобитне као што су рационално математичке, човек треба да се, од ограниченог разума, окрене срцу, које ће дубље, сигурније и свеобухватније моћи да нађе одговор на она питања пред којима је разум посрнуо и затајио, не могавши никад да спроведе програм универзалне математике.
Паскал се, дакле, свим својим разумом - а затим, кад разум остаје прекратак, и срцем, животом - бори заправо страствено против скептицизма и агностицизма.. Најзад, зашто да сумњамо у могућност сазнања кад већ и у математичкој, »геометријској« методи поседујемо »средства да проникнемо до највиших појмова света који нас окржује као што су простор, време, кретање и до свих оних принципа које можемо схватити природном светлошћу људског разума. Мисао нас, далке, одликује и ту је Паскал недвосмислено јасан, она је наш понос и светло, мисао сачињава право достојанство на смрт осуђеног, ломљивог створа - човека.
Човека, напокон, Паскал, близак чак и терминолошки Декарту, „може лако замислити“, »без руку, без ногу, без главе«, али га не може »замислити без мисли: то би био камен или животиња« (Мисли, 339). Човекова је, дакле, differentia specifica мишљење, по њему се он битно разликује од целокупне природе и свега постојећег: »Човек је само трска, најслабашније створење у природи, али трска која мисли. Није потребно да се сав свемир наоружа како би га згњечио. Убиће га пара или капљица воде. Али кад би свемир и сатро човека, опет би човек био узвишенији од онога што га је убило, јер он зна да умире, он познаје надмоћ што је свемир над њим има. Свемир у томе ништа не зна. Све наше достојанство састоји се, дакле, у мишљењу...« (Мисли, 347), - Али рационална спознаја - упркос својој надмоћи над силама спољњег света и природе - ипак није у стању да продре са сигурношћу апсолутног арбитра у битне проблеме тог, наоко ситног, крхког људског бића, она не може решити његове људске дилеме, она постаје немоћна пред горућим животним питањима његове интиме, његовог опстанка као човека. Тако критички дух овог великог математичара, овог славитеља моћи разума увиђа како тај исти разум мора остати неодлучан, како математски, »геометријски« метод заказује и човек као homo rationalis посрће пред егзистенцијалним питањима што га раздиру у најдубљим сферама њове људскости.
Јер мисао је, додуше, »велика по својој природи«, али уједно и »ниска по својим недостацима« (Мисли, 365) Сигурном нас знању - кад смо дотле доспели - може даље водити, према Паскалу, само својеврсна интуиција, заснована на осећајима. Тек тако нестаје оно вечно колебање између сигурности и сумње које мучи човека што жели на том »подручју« рационално спознати, па човек доспева до мудрог незнања које само себе зна. Срце је тако надређено уму, јер осећа њгове границе и има своју логику (logique de coeur) и своје разлоге које не зна разум: »Le coeur a ses raisons que la raison ne connait pas«.
Паскал је тако поделио свет осећања и свет разума, премда се у први мах чини да његва подела није свуда уједно и консеквентно спроведено вредносно одређење. Јер ако разум схвата неограничено апстрактно, тј. истину без радости, срце схвата неограничено конкретно, тј. радост без истине. Али срце је људско неодредиво, неизмерљиво, оно је свет за себе и по себи, догма му не прописује границу као што га ни наука не може научно спознати.
И премда ће често и католици и позитивистички оријентисани научници - сваки на другом »подручју« Паскаловог деловања - глорификовати »великог научника« и »дубоког верника« - заправо му ту слободну инитимност, то неодредиво оног одређеног и ограниченог створа - не опраштају ни данас ни једни ни други. Жале га тако они већ вековима што је напустио свет догматске, ригорозне, конфесионалне религиозности или егзактне научности, научности која је »могла Француску учинити домовином највећих научних открића«, да је управо Паскал није у одређеном часу свог развоја тако »неодговорно напустио и презрео«. - Али то - што је наука с ону страну сазнање људске сопствености и људског етоса - за Паскала не значи потцењивање ни науке ни природе и њених закона. Људски ум све више у њих продире, и Паскал сам није мало допринео управо том продору.
Шатобријан га је с правом назвао »стравичним генијем«, и описао генезу неких његових епохалних научних открића. - Прешавши, међутим, »круг људских знања« Паскал се не задовољава својим природонаучним открићима. Санање света чини му се и у најтоталнијој дескрипцији свих природних феномена и у најдубљем проницању свих природних закона увек је само парцијална. У својој интуитивној тежњи за целином, за свеобухаватношћу свега постојећег, за оним што свет омогућује као свет, за спознајом човека као изузетног бића тог света, Паскал ће, као хришћанин XVII века, управо с тим тоталитетом нераздвојно повезати појам Бога: »... Не знам шта је Бог, не знам чак ни да ли он постоји, али да бих живео и сaзнавао, морам веровати у једну извесну природу целине, у једну одређену концепцију Бога.«
Немогућност рациоиналног сазнања, немогућност дефиниције битка, негација оног само умног, потреба да се то пуко рационално свлада, као једнострано, доводи Паскала вери: »Паскалова је вера на страшан начин слична сталном самоубијању, ума који се не може одједном и једним потезом убити« (Ниче).
Болестан од најранијих дана своје младости живећи повућено, аскетски, Паскал у кратким предасима од својих патњи и болова, 'управља свој зрели геније оном осећајном и свеобухватном. И ту на прагу највећих животних истина, у најпрегнантије израженим напорима његових толико људских трагања, као да му понестаје даха. Ту њега, „првог међу хришћанима“ (Ниче) вечито нарушеног здравља, вера као да ослобађа и физичких и духовних мука, указује на излаз из нерешивог. „ Ко ће нам објаснити узроке ових слабости, лекове који нас могу излечити и средства помоћу којих ћемо добити ове лекове?« (Мисли).
Где наћи чврсту тачку, на шта се ослонити у мени и пролазности свега постојећег? - Хришћанство доживљава као спас, хришћанство, додуше, паскаловски обојено, осећајно, као унутрашње уверење, недогматско, као вера која омогућује 'увид у целину, али ипак хришћанство које привидним излазом из пакла унутрашњих раздора плени његов дух, крши његов смели лет мисли, одузима му најдрагоценије енергије. Зато је доиста Ниче, који је сматрао да ће »најдубље и најнеисцрпније књиге имати сигурно увек нешто афористичког и неочекиваног карактера Паскалових Мисли«, и могао написати: »Не треба никад заборавити хришћанству да је упропастило такве духове као што је био Паскал.« Паскалово је грозничаиво трагање ипак било заустављено. Њега је смирило хришћанство, те је резигнирано негирао могућност даље спознаје у корист толиких умирујућих - и толико »сигурних« хришћанских вредности.
Треперећи својом лучи у мраку свога века, Паскал је дубоко презирао језуитизам друштва и установа, пробабилизам фратарског морала, мизантропски мрзео лажи што су га све више стезале, и остао тако самотан и ојађен.
Извештачености света који га окружује посветио је неколико својих надахнутих афоризама: »Кад би сви људи знали шта кажу једни о другима. не би била четири пријатеља на свету.«
Човеков пад, његова беда, његова узалудна страдања показују потпуну немоћ да се пробије непробојан круг: »Све у нама и око нас одаје нашу немоћ, наше трошно тело, ограниченост нашег разума и наших чула, наше несавршено друштвено уређење. Бескрајне по својој тежњи наше способности су ограничене по свом досегу.« Тако је човек за Паскала једном узвишен изнад свих бића и величанствен, а једном бедни, незнатни створ природе, немоћан у свим својим људским хтењима.
Његова моћ произлази, међутим, управо из те његове немоћи, духовна величина што га чини сићушним пред природом, стално га мотивише на нова тражења, премда ће се свуда сукобљавати с незнањем и заблудом. Напокон, човекова величина је »велика у томе што зна да је бедан. Стабло не познаје своју беду. Стога је бедан онај који зна да је бедан« (Мисли, 397). Беда људска нагони човека на тражење, а тражење нас поново доводи у беду.
Постоји нешто што човеку не допушта „да се одмара ни у себи ни у другоме“, да било где нађе „одмора и лежишта“ (Мисли). Али све то исконско људско хтење, то стално тражење, мора на крају да се смири у спознаји своје слабости и да се преда у Божијој милости. И сам Бог је глас срца које тражи, а не производ рационалног доказа о његовој егзистенцији, то је спас човеку, коме све измиче под ногама.
Томас Хобс
(из "Levijatanа")
О природном стању људи у вези са њиховим благостањем и њиховом бедом:
Људи су од природе једнаки - Природа је људе створила једнаким у погледу телесних и духовних способности, јер нико није толико слаб да не може да убије најјачег, било махинацијама или удруживањем са другима, и свако може имати мудрости ако одвоји довољно времена и труда.
Једнакост међу људима извире из чињенице да свако сваког може да убије!
Од једнакости долази неповерње – Од прве једнакости следи једнакост у нади да ћемо постићи своје циљеве; стога, ако двоје желе исту ствар, обије постају непријатељи и настоје један другог да униште или поичине, очекујући да ће и други то желети њима када једном постигну свој циљ. Отуда тврдња: „човек је човеку вук“ (homo homini lupus est).
Од неповерења – рат – Да би се обезбедио од зазирања других, човек нема други избор него да први удари силом. У природи човековој су три узрока свађе: такмичење, подозривост и слава. Први наводи људе да ударају на друге добити ради, други ради безбедности, а трећи ради стицања угледа.
Изван уређених држава постоји увек рат сваког против сваког (bellum omnium contra omnes)– Стање рата није само у борби, већ и у спремности на борбу; а људи, док живе без једне заједничке власти која је способна да их држи у страху, живе у стању рата.
Незгоде од таквога рата – У таквом стању нема места никаквој радиности, нема културе, нема друштва. Човеков живот је тада усамљенички, сиромашан, опасан и кратак. Док нема закона не зна се шта је забрањено, тј. човек на све има право.
У таквом рату ништа није неправо – Где нема заједничке власти, ту нема права; где нема права ту нема неправде. То су својства која се везују за човека у друштву, не у самоћи.
Страсти које човека наводе на мир – Страх од смрти, жеља за стварима које живот чине удобним, и нада да радиношћу може да их добије. Разум сугерише погодне мировне клаузуле с којима људи могу да се сагласе, а оне се другим речима називају природним законима.
О првом и другом природном закону и о уговорима:
Природно право, које писци обично називају jus naturale, јесте слобода што је сваки човек има да се сопственим моћима служи онако како сам жели за одржање сопствене природе, тј. сопственог живота, па стога и слобода да чини све оно што по свом расуђивању и разуму сматра најпогоднијим средством за ту сврху.
Под слободом се разуме одсуство спољашњих препрека, које човека могу да ограниче у чињењу оног што би хтео, али које га не могу спречити да моћ која му остаје употреби онако како му његово расуђивање и разум налажу.
Природни закон, lex naturalis јесте известан пропис или извесно опште правило до кога се разумом дошло, а по коме је забрањено човеку да чини оно чиме се уништава живот или се одузимају средства за одржање живота и да пропушта оно чиме би, по његовом мишљењу, живот најбоље могао да се одржи. Право и закон, јус и леx , траба разликовати, зато што се право састоји у слободи да се што чини или да се од тога уздржи, док закон наређује и обавезује на једно од тога, тако да се закон и право разликују као што се разликују обавеза и слобода, што у једној истој ствари не може истовремено да постоји.
Од природе, сваки човек има право на све – Због тога, опште правило разума, тј. основни природни закон, говори да сваки човек треба да тежи за миром све дотле док се нада да ће га постићи, а кад не може да га добије, да може тражити и употребити сва средства и све користи рата. Први део је основни закон природе: тежити миру и одржавати мир, а други део је највише природно право: бранити се свим могућим средствима.
Из овог основног закона природног, који наређује људима да теже за миром, изводи се други закон: да је човек спреман, ако су и други исто тако спремни, уколико то сматра потребним за мир и за своју одбрану, да напусти ово право на све ствари и да се задовољи са онолико слободе према другим људима колико је и он вољан да другим људима против себе призна. Људи су у стању рата док нису спремни да се лише неких права, али док сви нису спремни да се лише неких права, дотле појединац нема никаквог разлога да себе ограничава: што тражиш да други теби чине, то и ти чини другима.
Напустити једно право да се нешто чини, значи лишити се слобода да другог ометамо у коришћењу његовог права да то исто чини. Јер онај ко је одступио од свог права тиме није другом дао никакво право које овај већ није имао по природи. Право је напуштено или простим одрицањем од права, или преношењем права на неког другог.
Простим одрицањем, кад се онај ко право напушта не брине ко ће имати користи од тога одрицања. Преношењем, кад је онај ко право напушта имао намеру да корист од тога припадне одређеном лицу или лицима. За оног ко се одрекао свог права каже се да је везан, или обавезан, да не омета другог у коришћењу тог права; његова је дужност да не погази тај свој вољни акт.
Кад човек своје право преноси или се права одриче, он то чини само зато што у накнаду добија какво право које се на њега преноси или зато што се нада да ће тиме добити неко друго добро. Пошто човек све то ради тежећи свом добру, постоје права којих се не може лишити, нпр. права да се силом брани ако га силом нападају да би га убили; исто важи и за рањавање, окове или друго лишење слободе.
Узајамно преношење права јесте оно што људи називају уговором. Ако се ствар предаје истовремено са преношењем права, онда је то уговор; ако се прво предаје ствар а од другог касније очекује нешто за узврат, онда је то споразум; ако се обе стране договоре да ће чинидбе испунити касније, ради се о обећањима; када нема узајамног преношења права, онда је то поклон.
Остали природни закони – 3) правда, постоји само када има споразума, и своди се на поштовање споразума; а праведно је и дати човеку оно што је његово: стога и претња казном услед неизвршења споразума, и гаранција својине, може постојати само тамо где има силе, тј. државе; 4) благодарност, 5) узајамно прилагођавање или попуштање, 6) спремност за праштање, 7) да људи, светећи се, само поштују будуће добро, 8) против презира, 9) против охолости, 10) против надмености, 11) правичност, 12) равнопавно коришћење заједничких ствари, 13) о одређивању учешћа путем коцке, 14) о примогенитури и првом заузећу, 15) о посредницима, 16) о подвргавању арбитражи, 17) нико није судија у сопственој ствари, 18) не може бити судија ниједан човек који у себи носи неки природни узрок пристрасности, 19) о сведоцима.
Резиме свих закона: не чини другоме шта не желиш да теби буде учињено. Природни закони су вечити и непромењиви, и познавање тих закона представља истинску моралну филозофију.
О узроцима, постанку и дефиницији државе:
Циљ државе: нарочита сигурност, која се не може имати по природном закону, нити се може добити удруживањем малог броја људи или породица, нити од великог мноштва, ако овим не управља само једно расуђивање, и то стално.
Рађање државе – Једини начин да се успостави таква заједничка власт која може бити способна да људе брани од завојевача споља и од повреда које једни другима наносе и да их обезбеди тако да својом марљивошћу и плодовима земље могу да се исхране и да задовољно живе јесте да све своје моћи и сву своју снагу повере једном човеку или једном скупу људи који ће моћи све њихове воље путем већине гласова да сведе на једну вољу. Када мноштво пренесе своја природна права на једну личност, онда оно постаје једна личност, постаје држава. Тада се прелази из природног стања у грађанско стање, тј. Стање у ком државна власт држи људе у сталном страху од казне и тако их приморава на поштовање природних закона. Држава може да се дефинише као једна личност, чије радње извесно велико мноштво људи, на основу узајамног споразума, прима као аутор, и то сви појединци од којих је мноштво састављено, а са циљем да јединствена личност може да користи снагу и средства свих онако како то сматра погодним за њихов мир и заједничку одбрану. Носилац те личност је суверен, и њему припада суверена власт, а сви остали су његови поданици.
О правима суверена као установе:
Из оваквог установљења државе изводе се сва права и овлашћења за суверена:
1) поданици не могу да промене облик владавине,
2) суверена власт не може да се изгуби,
3) нико не може, а да не учини неправду, протестовати против установљења суверена које је прогласила већина,
4) поданик не може праведно да се тужи због суверенових радњи,
5) ма шта суверен учинио, не може бити кажњен од стране својих поданика,
6) суверен одлучује шта је потребно за мир и одбрану његових поданика, и одлучује која су учења погодна да се поданици њима уче,
7) право постављања правних правила, по којима ће сваки знати шта је његово, тако да ниједан други поданик не може то да му одузме а да не учини неправду,
8) њему припада и вршење правосуђа и решавање спорова,
9) и вођење рата и закључивање мира како он за најбоље сматра,
10) и да бира све саветнике и министре како у миру тако и у рату,
11) и да награђује и кажњава, и то (уколико неки ранији закон није одредио меру) по свом нахођењу,
12) и за почасти.
То су права што чине суштину суверености, она су недељива и не могу се никаквим начином напустити, а да се тиме директно не напусти суверена власт. Моћ и част поданика ишчезавају у присуству суверене власти. Од суверене власти је мање зла но од одсуства сваке власти, а зло долази највећим делом отуда што се нерадо потчињава мањем.
Само су три различите врсте држава: монархија, аристократија и демократија, зависно од тога ко има суверену власт: један, више њих или сви.
уторак, 21. фебруар 2012.
Закључивање по аналогији
Оквирно одређење аналогије
□ Закључивање по аналогији је један од најчешћих облика закључивања у свакодневном животу, а такође се често примењује и у науци и даје плодне резултате.
□ Аналогија значи "сличност"
На основу тога што су нека два предмета (или врсте предмета) слична у неким особинама да морају бити слична и у некој другој особини.
Пример: Дете које је оса ујела боји се и бубамаре и лептира и свих инсеката. Оно јасно увиђа сличност свих ових животињица које лете, и на основу тога, по аналогији, закључује да су оне вероватно сличне и у томе што уједају.
Најчешће је проблематичне вредности, јер сличност двају предмета није довољна основа за егзактно (тачно, прецизно) закључивање.
Може сугерисати изванредно плодне хипотезе, као што је то често случај са проналасцима.
Пример: Аналогијом се дошло до закључка да пара која потискује поклопац лонца може исто тако у већим количинама да покреће точак једне парне машине.
□ Ипак, оно нас сувише често води мањим или већим заблудама
■ Филозоф Томас Рид је тврдио да, с обзиром на сличност планета у многим одликама (обртање око Сунца и око осе, кретање у истој равни и истом правцу, добијање светлости од Сунца итд.) не би било неразумно мислити да све планете Сунчевог система, као и наша Земља, могу бити настањене разним врстама живих бића. Детаљнија испитивања су, међутим, показала да је овај закључак ипак неоснован.
■ Разна ненаучна објашњења природе, типична, на пример, за период схоластике, препуна су аналогија, често бесмислених. У XVII веку Франческо Сичи нападајући Галилеја тврдио да из чињенице да глава има седам прозора (две ноздрве, два ока, два ува и уста) затим, „из многих других сличних природних појава - као на пример седам метала - које би било досаано набрајати, морамо да закључимо да је број планета нужно седам" (у планете је урачунавао и Месец).
□ Међутим баш аналошка закључивања су припремила темељ на коме је могло да се изгради научно сазнање.
□ Кад не располажемо никаквим другим знањима о једном предмету, закључивање по аналогији је једино што нам остаје на располагању.
Наравно, практичко проверавање омогућава да извршимо раздвајање ваљаних закључака по аналогији од оних који су погрешни или апсурдни.
□ Закључивање по аналогији још увек је недовољно проучавано у логици, у односу на обим проучавања индуктивног и дедуктивног закључка.
□ Ипак, искуство нам и овде намеће извесна правила, мада она нису тако прецизно формулисана.
Позитивна аналогија и негативна аналогија
□ Кад је реч о сличности два предмета (групе предмета) треба узимати у обзир не само својства која су им заједничка ( „позитивна аналогија" ), већ и она по којима се разликују ( „негативна аналогија" ).
1.Закључак по аналогији има утолико већу сазнајну вредност уколико је већа позитивна , а мања негативна аналогија.
Пример: Кад је реч о могућности живота на Марсу треба узети у обзир не само заједничке особине већ и крупне разлике (на пример, ниска температура и веома ретка атмосфера).
Неопходно је правити разлику између:
■ познате позитивне аналогије (тј. заједничких својстава која смо до једног одређеног момента успели да утврдимо)
■ тоталне позитивне аналогије (тј. целокупности претпостављених заједничких својстава, која поред познатих обухвата и још неоткривена заједничка својства, чије би се постојање могло претпоставити)
и између:
■ познате негативне аналогије (тј. различитих својстава која смо до једног одређеног момента успели да утврдимо)
■ тоталне негативне аналогије (тј. целокупности претпостављених различитих својстава, која поред познатих различитости обухвата и још неоткривена различита својства, чије би се постојање могло претпоставити)
Пример: У време кад је Томас Рид направио своју претпоставку о животу на другим планетама, оне су биле још релативно слабо истражене, што је јако смањило вредност његовог закључка.
2. Вероватноћа тачности једног закључка по аналогији биће према томе, утолико већа уколико смо потпуније истражили предмете које доводимо у везу.
Важан је квалитет својства које познајемо:
познавање мањег броја значајних својстава представља бољу основу за аналошко закључивање него
познавање већег броја безначајних, акциденталних (случајних, неважних) својстава.
3.Вероватноћа аналошког закључивања је утолико већа уколико су заједничка својства значајнија, а различита незначајнија.
Пример: Грешка коју је Сичи направио у горњем примеру, састоји очевидно у томе што број седам није никаква битна карактеристика предмета које он доводи у везу (планета, метала, отвора на глави итд.). Према томе, овде би аналогија била потпуно случајна, чак и када би постојала (уствари, нема само седам метала).
□ Нарочито је важно да између познатих заједничких својстава предмета А и Б и својстава која се по аналогији приписују предмету В, постоји извесна константна и нужна веза условљавања.
4. Вероватноћа тачности једног закључка по аналогији утолико је већа уколико постоји већа извесност да својства која су код оба предмета заједничка, собом нужно повлаче и оно својство које се у закључку по аналогији предмету (В) приписује.
Пример: Само из чињенице да Марс има атмосферу не можемо још закључити да на њему има живих бића, јер, мада је постојање ваздуха један од нужних услова живота, то није и довољан услов. Међутим, ако обрнемо ствар, лако увиђамо да из чињенице постојања живота нужно следује постојање атмосфере. Кад бисмо сазнали да на Марсу има живих бића (а не бисмо знали ништа друго) могли бисмо одмах по аналогији да дођемо до веома веродостојних података о низу Марсових особина.
5.Предмети (А и Б) требе да припадају истом роду предмета, а предмет (А) од кога се полази треба да буде типичан представник свога рода.
Типични и просечни представник
Ако када слушамо музику на радију, а не знамо од кога је аутора, покушамо да погодимо ком правцу и стилу аутор припада, ми ћемо се послужити упоређивањем музике коју слушамо са музиком неког другог познатог аутора која је с њом слична. Вероватноћа тачности закључка биће утолико већа уколико смо упоређивање извршили са неким типичним представником једног одређеног правца.
Многи људи у данашњој Европи страхују од поновног наоружавања Немачке и закључују да ће оно довести до нове агресије Немачке на своје суседе. При том, они очигледно закључују по аналогији са догађајима који су претходили другом светском рату. Владајућа класа у Немачкој налазила се пре 80 година у сличном положају (изгубљен рат, помоћ западних капиталистичких сила и наоружавање за борбу против СССР-а, снажна економска експанзија и тако даље). Из тога би по аналогији следио закључак да би и овог пута наоружавање Немачке довело до сличних последица. Овај закључак би много добио у својој вероватноћи ако би могло да се усвоји да је агресивност немачких владајућих кругова, која је довела до рата, типична за власнике немачког капитала у датим историјским условима (услед њеног снажног национализма, експанзионизма и повезаности са милитаристичким круговима) а није била у знатној мери увећана карактером режима и саме Хитлерове личности.
□ У оваквим случајевима се аналошко закључивање приближује дедукцији, јер знање да је неки предмет типичан представник своје класе већ у себи донекле унапред претпоставља познавање извесних општих односа и закона што је, како смо видели, карактеристично за дедукцију.
□ Предмет од кога у аналошком закључку полазимо не мора бити типични представник једне класе: он може бити и њен просечни представник.
□ Типично и просечно каткад се поклапају, али се најчешће разликују.
Пример: Ђура Јакшић био је типичан, али не и просечан представник романтизма у поезији.
□ Најсигурнију основу за аналошка закључивања представљају типични представници, зато што је код њих најпотпуније изражена веза између појединих битних својстава која се код упоређивања узимају у обзир.
□ Међутим, и просечни представници једне класе представљају далеко сигурнију основу за аналошка закључивања него случајно изабрани чланови класе, који могу бити баш примери изузетака и одступања.
Пример: Закључци који се по аналогији праве полазећи од припадника појединих нација које смо случајно срели махом су нетачни, јер се заснивају на случајним а не просечним представницима те нације.
Хеленска патристичка и византијска филозофија ( VIII - XIV века )
Хеленска патристичка и византијска филозофија
( VIII - XIV века )
Византијско царство, спој римског државног уређења , грчке културе и државне вере, успело је да у својих 1000 година трајања произведе културу која и данас побуђује интересовање великог броја људи. Префињена Византија, настала као нови Рим , развијала се као хришћанска држава, кроз институцију цара, који је био бранилац Цркве, вере, врховни судија и војни заповедник. Патријарси, још једна карика у друштвеном животу Византинаца, играли су врло значајну улогу у царству. Иако је у Византији преовладавао став да је присутан цезаропапистички модел није била реткост да и патријарх одигра значајну улогу у царству и изврши утицај на цара ( папоцезаризам). Трећи сегмент царства били су свакако појединци, који су својим свакодневним животом Византији давали индивидуалност својствену само њој. Треба размислити у каквим је цеременојима, литургијама, које су представљале врхунац духовног живота Византије, учествовао обичан човек али и књижевник, епископ, учитељ, жена или дете.
Често, готово по обичају, истицало се да је Византија преузела богато грчко наслеђе и културу. Никада се ово царство није одрекло грчке културе, никада је није заборавило нити потиснуло. С обзиром на то крајем VI века те почетком VII, VIII и IX века у Цариграду готово нико више није говорио латински, па су сва филозофска дела доспела управо ту на проучавање. У Византију. Клаус Елер бележи: ,, Свет би био сиромашнији, вероватно много сиромашнији, да Византинци нису учинили ту услугу човечанству“. За филозофију Византије карактеристичан је неоплатонизам са одређеном теолошком - религиозном основом и ауторитети какви су Свето писмо и заповести - који су имали улогу да уреде живот византијског човека. Тај процес сједињавања хеленско- хеленистичке филозофије са хришћанском религијом полако се градио да би свој врхунац достигао у позној византијској схоластици XIV века код Григорија Паламе.
Оно што би још требало напоменути јесте развитак византијске мисли али и спорења око хришћанске мисли на Васељенским саборима. Први васељенски сабор ,одржан 325. у Никеји у Малој Азији, постао је образац сваког следећег па је усвојен никејски кредо. Тај симбол је био врло близак неоплатонистичкој филозофији и представља прекретницу у успостављању вере у Византији.
Први период Византијске мисли је тако обележен христолошким расправама, Јустинијановим правним поретком и процватом монашке духовности. Из V века један од најзначајнијих списа је Сто поглавља о савршенству Дијадоха из Фотике, у VI веку Двадесет четири предања светог Доротеја, а у VII веку Лествице Јована Лествичника, игумана Синајског.
Други период византијске мисли
Други период византијске мисли одвија се од VIII до X века. То је врло немиран период византијске историје када су напади Арапа, Словена и Бугара били врло чести. На све то, треба поменути, долази и борба око престола Исавријевске династије, те иконоборство и долазак на власт Македонске династије а са њима и Фотија, патријарха који је одиграо значајну улогу у том периоду Византије. У том немирном периоду ипак долази до препорода учености па се 2 грчка книжевност развијала у Сирији и Палестини, деловима где су владали Арабљани. Први период иконоборства (730- 780) је био врло интелектуално сиромашан па Сирил Манго пише да се тај период „поклапа са најнекултивисанијом фазом византијске историје“.
Један од најзначајнијих појава у интелектуалном смислу је Јован Дамаскин из Сирије, теолог, велики бранитељ православља. Он је био арапски хришћанин, презиме му је било Мансаур а умро је око 749. године. Највећи део свог свештеничког позива он је провео у манастиру Свети Сава, који се налази близу Јерусалима. Веома добро је познавао хеленске филозофе и науку, али и теологију и књижевност. Једна од најбитнијих одлика његовог дела је покушај систематизације коју је пре њега извршио Аристотел, први систематичар у историји филозофије. То је желео да уради и Дамаскин али на прво место стављајући теологију која је краљица филозофије. Његов успех и вредност огледа се у томе јер је успео да систематизује различита гледишта кроз историју, како теолошка тако и филозофска, и тако створи систем где даје одговоре о великим проблемима, о мистичном и рационалном.
Дамаскиново најпознатије дело ,,Извор вере“ састоји се од три дела : Дијалектика, О јересима, Тачно излагање православне вере. Са учењем овог теолога византијска теологија добија најсавршенији израз али и најбоље тумачење до тада.
У свом првом делу О дијалектици разматра основне облике ума, знања и филозофије. У уводу даје и дефиницију филозофије - ,,Филозофија је сазнање божанског и људског тј. видљивог и невидљивог“ . Док црквени оци постављају тезу да је исто бити и егзистирати Дамаскин тврди да је суштаство, оусиа, заправо предикат бића па тако људска природа Христа поседује и неке индивидуалне црте. Из тога следи да је природа неодвојива од индивидуе, да се личност састоји од саме егзистенције. Тако до изражаја долази појам егзистенције и тек тада се види колико је заправо присутан у православљу. Људска природа изражава жудњу да егзистира. То је идеја Јована Дамаскина, чија се дела одликују оргиналношћу и посве врло прецизним и богатим аргументима.
Иконоборачки покрет настао је за време царева Лава III и Константина V. Иконоборачка криза ( 711- 843) као сукоб иконокласта и иконодула имала је и политичку димензију јер је у том периду дошло до захлађења односа између Цариграда и Рима. „Са избијањем иконоборског покрета завладала је у Византијском царству криза која даје овом раздобљу нарочито обележје и која је за више од стотину година претворила царство у поприште жестоких унутрашњих борби“[1]. Али, иконоборство показује и један веома сложен покрет реформи и иновација коју уводи династија Исавријеваца , чији је оснивач Лав III (714 - 741)
пореклом из Германикеје ( Јерменије ). 726. године. Лав III Исавријевац први пут иступа против икона али је у европском делу царства владало иконофилско расположење па су устанци често избијали. Противник цара Лава III био је и Јован Дамаскин, заговорник икона, који је у икони видео симбол а у икони Христа његово оваплоћење. Константин V, син Лава III, био је још ватренији иконоборац па је решио да одлуку о непоштовању икона оснажи црквеним сабором. Он је написао и тринаест теолошких трактата од којих су сачувана само два.
Сабор се састао 754 године . у Хијереји, у Малој Азији. Наређено је уништење свих икона , на Јована Дамаскина бачено је проклетство. Доласком на власт Лава VI (775-780) иконоборство слаби да би иконе биле успостављене за време царице Ирине на сабору 787. године. Сликање Христа, сматрали су иконоборци, ограничава природу Христову, која се не може ограничити. Свети Герман Константинопољски ( 633 - 733) иступа против иконобораца а у култу икона разликује апсолутан култ, намењен Богу и релативан култ, намењен сликама. Иако се у неким тренутцима чинило да је Византија дотерана до амбиса ипак је иконоборство створило један нови полет - рађање грчко- византијског патриотизма.
VIII век изнедрио је у византијској мисли још неколико битних личности које се не смеју заборавити. Тарасије, врло култивисан човек, први секретар, заређен у патријаха цариградског (784 - 806). Његов долазак на патријаршијско престо начинио је прекретницу у бирању патријарха. Као врло образован човек а раније активан у световном животу могао је унети многе новине у рад цркве. Поред тога, царица Ирина, која је Тарасија и поставила на престо ,,показала је долазећим царевима пут за бирање погодног и верског духовног поглавара“[2]
Фотије, велики учењак овог периода био је у родбинским везама са Тарасијем. Њему се приписује дело ,,Епанагоге’’ где описује идеалну везу која би требало да постоји између цара и патријарха. Световни поглавар брине се о материјалном а духовни о духовном благу поданика. Цркви и цару је припадало то да процене где је постојала јерес и како треба проширити веру мисионарском делатношћу. Фотије и Никола Мистик су два најважнија патријарха VIII века који су охрабривали мисионарске подухвате а били су и политичке личности првог реда.
Цезар Варда је деловао између 855. и 866. а био је Фотијев пријатељ који је основао дворску школу у дворани Магнаура. Поред катедре за филозофију постојале су и друге катедре за геометрију, астрономију и граматику. Треба напоменути и да су у овом тзв. другом периду византијске мисли, оживели жанрови као што су историјографија , епистолографија па и епиграм у стиху. Пишући о овом препороду Сирил Манго констатује : ,,Најважније постигнуће византијског препорода не налази се међутим у „побољшавању“ савремене литературе, већ у читању раних хришћанских списа. С тачке гледишта западне културе, може се
рећи да овај чин спасавања представља наш највећи дуг Византији. Остављајући по страни одломке налажене по Египту ( које су понекад драгоцени ), грчки класици какве их познајемо дошли су до нас преко византијских рукописа’’.
Трећи период византијске мисли
Епоха Комнина, која почиње на први дан Ускрса 4. априла 1081. крунисањем Алексеја Комнина за цара, сматра се златним веком Византије. За историјографију је врло битан рад Ане Комнин, најстарије кћерке Алексеја I. Она је написала ,,Алексијаду’’ , где слика живот и владавину свога оца. Анин муж, Нићифор Вријеније, био је историчар и писао је историјска дела. После процвата под династијом Комнина, над Византијом се ’’надвија облак ’’ крсташких освајања. 12. априла 1204. у Цариград улазе крсташи што ће покренути „свети рат“ свих Грка, Византинаца против Турака и Латина.
Са овим великим, историјским падом православља јављају се интересовања и према књижевности и класичним делима антике. Студенти су у Константинопољској филозофској школи у XI веку похађали и граматичке курсеве и античку поезију. Ова велика ученост допринела је томе да у Цариград долазе и бројни западњаци који су желели да уче грчки али и дух византијског хуманизма. У овом времену крсташких ратова Византија губи свој највећи ослонац православље и Цркву јер без те, увек присутне симфоније Цркве и Државе, Византија није могла опстати. Царски поредак није могао пропасти јер је био Божији, јер је настао по вољи Божјој а цар је могао деловати само као Божји заступник на земљи.
Духовни мистицизам, ,који је присутан кроз читаво византијско царство, јавља се још у V веку. Главни представници овог учења били су Јован Лествичник (VII век ) и свети Симеон Нови Богослов ( XI век) а кулминацију доживљава у периоду од XIII - XV века са својим представником Григоријом Паламом. Свој велики допринос развоју исихазма дали су и Максим Исповедник, Григорије Синаит и Петар Коришки.
Јован Лествичник ( 580 - 650 ) аутор је ,, Лествице ’’ где наводи 30 степеника аскетизма који воде у рај. Исихиа је тиховање а исихасти живе повучено и тихо, верујући у љубав. Пут истине, сматрају исихасти, једино се отвара кроз љубав. Ако је вера човекојављање Богу, љубав је богојављање људске душе.
Симеон Нови Богослов, духовни син Симеона Евлаба, један је од најзначајнијих византијских богослова. Његово најзначајније дело ,, Химне божанске љубави ’’ великим делом у стиховима представља врло озбиљно излагање мистике. Симеон је најпре био прогоњен али је ипак за живота проглашен проповедником. Божанска љубав је способна да дарује себе, она је неприсутна светлост. У теологији, сматра Симеон, нисмо вођени умом и разумом већ духовним очима. Средиште Симеонове делатности био је Цариград али се исихастички покрет XIV века пребацује на гору Атос. Исихастички покрет потиче од речи εσιχία која означава унутрашње духовно и душевно спокојство. Григорије Синаита у првој половини XIV века обилазио је многе манастире у Византији па је на Светој Гори увидео да је живот аскета врло добар али да немају знање о животу у исихији. Тако је Синаит почео да подучава светогорске монахе и створио на полуострву Халкидика центар исихазма. Молитва срца или умна молитва је најбоља за остваривање просветљења или катарзе. Исихасти сматрају да је треба непрестано изговарати уз задржавање даха а да ће то довести до тренутка када се може видети таворска светлост, иста она коју су апостоли видели на гори Тавору. Тако човек ступа у непосредни додир са богом и обожује се. Иначе, у хришћанској мистици обожење се јавља кроз три ступња :
PURIFICATIO - ПРОЧИШЋЕЊЕ
LUNIFICATIO - ОБАСЈАВАЊЕ
UNIFICATIO - УЈЕДИЊЕЊЕ
За исихасте Бог представља светлост а душа је само мала искра која мора стићи до Божје , таворске светлости. Исихасти сматрају и да Бог није откривени Deus revelatus већ скривени Deus absonditus. Они Бога виде у кори хлеба, капи воде у сунцу те њима није потребно никакво доказивање. Ово је наиме био и основни разлог зашто Црква не прихвата овај мистицизам. Први је против исихазма устао Варлаам, грчки монах из Калабрије, који је сматрао да је немогуће видети таворску светлост. ,, Прими ли се постојање вечите светлости, онда та светлост не би била ништа друго но сам Бог, који је једини вечит , али у том слуцају она не би могла да се види јер је Бог невидљив“[3].
У одбрану исихаста стао је Григорије Палама, па је задобио велики углед у духовном свету Цариграда. Провео је око двадесет година на Светој Гори, боравећи у келији , ,, кући тишине ’’и испосници. Полемика је била тако јака и жестока да је у Цариграду сазван сабор 1341. тзв. исихастички сабор где би Палама одбранио исихастичко учење. Цариградски патријарх био је на страни Варлама али је ипак победио Палама и одбранио праву веру од јеретика варламита.
Убрзо после тога против исихазма иступа и византијски калуђер Григорије Акиндин, следбеник западне филозофије те долази до грађанског рата. Овај рат још више је ослабио унутрашњу снагу Византије која је била угрожена турским освајањима.
Још један значајан представник исихастичког учења био је и Никола Кавасила. Његово најзначајније дело је ,, Тумачење литургије и Исусово житије ’’ где налази начин да помири Симеонов мистицизам и религију и да их претвори у световну мудрост. Он каже: ,,Није могуће да Бог није са нама, пошто је он онима који га дозивају ближи него што им је то сопствено срце. Он ће нама доћи чак и ако смо зли, јер је он добар“. То је нови тон једне поунутрашњене побожности.
Буђење научног духа
Са мистичном духовношћу на византијским универзитетима развија се један други покрет - буђење научног духа. Развија се интересовање за астрономију, математику, па и филозофију која више није слушкиња теологије већ се посматра са рационалне стране.
Михаило Псел (1018 - 1096) књижевник, научник и филозоф обележио је период XI века великим умом, смелошћу и универзалном радозналошћу. По роду је био патриције, од малена предодређен за високу државну службу. Већ са девет година боравио је у реторској школи код Јована Мавропода проучавајући Хомера и античко песништво. Псел је сматрао да ,,хришћанска култура ’’ мора овладати светом па је веома храбро бранио хришћанство од паганства. Михаило Псел је проучавао хеленске , египатске , јеврејске списе а једно време проводи и у Месопотамији где обнавља науку о алхемији. Псел узима Платонове дијалоге
као узор у фолозофији те све списе пише у облику дијалога. За Платона и Сократа каже да се чак и Арапи и западњаци подижу на ноге да би их саслушали. Угледајући се на Василија Великог створио је много песама посвећених Богородици и Христу. Пише оде, епиграме, сатире, па и један речник о пореклу одређених речи и појмова. Поред тога написао је и расправе о музици, геометрији, реторици, праву и астрономији. Осим Платона и Сократа врло је ценио и стоичаре па је сматрао да су Зенон, Хризип и М. Аурелије постигли елеганцију у изражавању.
Псел ради и велике преписке са својим пријатељима Јованом Ксифилином и Јованом Мавроподом. Он истиче да држава може бити исправна само ако је на њеном челу мудар и уман цар. Псел пише : ,,Нико није рођен да влада империјом, то је дато мудрошћу, искуством и ученошћу“. Михаила Псела су називали ,,конзулом филозофије“ јер је био професор филозофије и реторике на цариградском универзитету. Његово учење заснивало се на неколико теза :
- Паганско наслеђе је основ хришћанске културе
- Историјски процеси су истоветни и на истоку и на западу
- У своја дела уводи судбину показујући тиме да следи хеленистичко наслеђе
Као писац увек је истицао да је потребно успоставити хармонију форме и садржаја. Па и у тумачењу хришћанства он показује рационалност. „Знам да Бог надгледа све, да је начело свега; од њега све потиче и све се њему враћа. Али иако то знам, мислим да се природа налази између творца и створења; она је као рука првог узрока који, остајући сам непомичан, помоћу ње управља овде доле“. Бог је узрок свих ствари, али њихов најближи узрок је природа. Псел у својој фолозофији користи и ,,дедуктивно’’ и ,,индуктивно’’ закључивање[4] али и алегорију. Овим начинима мишљења Псел поткрепљује своје ставове да је антика само припремни стадијум хришћанства и да у хеленским ауторима види хришћанске пророке. Његова филозофуија као и мистична теологија требају да нас уједине са Богом али се Псел појављује не као мистичан већ као рационалан тумач филозофије.
Јован Итал , ученик и наследник Пселов, предавач на универзитету у Константинопољу, преузео је ставове свог учитеља али поред напора да асимилује паганску мисао и хришћанство, он отвара и пут ка независности од догме. Изучава и профане списе јер их сматра врло корисним и мудрим. Итал филозофију види не као вежбу ума нити припремни стадијум већ као продор у тајну хришћанског учења. Тако је овај период Михаила Псела и његових настављача доба велике просвећености и постепеног приближавања византијског царства Хелади и грчим узорима.
Византијско царство у доба Палеолога ( 1261 - 1453 ) је врло осиромашено и потпуно зависно од страних народа. Цело царство био је Цариград. Ипак, период Палеолога одликује се препородом и културном обновом. Реч ,, Хелен“ више није значила паганин као погрдан израз већ означава гентила тј. неверника. Од XIIIвека интелектуалци су почели да са поносом истичу да припадају хеленима. Јављају се витешки романи, затим, историјска дела по угледу на Тукидида, два енциклопедијска рада те неколико теолошкох полемика. Између 1261 и 1453 у црквеним центрима као што су Цариград, Никеја и Солун настајала су дела
многих аутора. Јављају се и четворица класичних филолога који интезивно трагају за античким текстовима : Димитрије Триклиниос, Манојло Москопул, Тома Магистар и Максимк Плануд. Писали су речнике, издавали песнике као што су Хесиод, Пиндар, Еурипид и Софокле. Браћа Димитрије и Прохор Кидон у другој половини XIV века преводе са латинског и Овидија, Цицерона, Катона, светог Августина затим Тому Аквинског.
Плитон ( Георгије Гемист ) рођен је око 1360. године. Своје име претворио је у Плитон јер је било слично Платоновом имену. Највећи део свог живота провео је у Мистри покушавајући да спроведе реформе које је Платон безуспешно покушао на двору у Сиракузи. Он у своја два меморандума, један намењен цару Манојлу а други деспоту Мистре Теодору II, излаже реформе које треба извршити у византијској држави. Плитон сматра да се код сваког човека може видети да ли у животу допушта да њиме владају душа или тело па се из тога може и видети коме је сврха живота врлина а коме уживање. У својој расправи „О законима“ Плитон излаже нове друштвене реформе које би требало да настану кроз нову религији. Иако је у младости заступао хришћанство у старости запада у неопаганизам па у Законима заступа грчки пантеон предвођен Зевсом и Посејдоном. Он уводи и поруку Заратустре као и поруке Седам мудраца. Плитон верује да је ново упориште филозофије и религије у паганским боговима и митовима. Он верује и у фатализам вероватно под утицајем исламске културе. Његово мање дело „О разлици између Аристотела и Платона“ , састављено за предавања у Фиренци, отворило је велику расправу која је поделила византијске и италијанске научнике на аристотеловце и платоновце. Ова расправа биће присутна кроз читав XV век и
кроз латинску схоластику. За живота био је искључен из Цркве јер када су Закони предати у руке тадашњем патријарху Генадију Схоларису , он је наредио да буду спаљени. Имао је и много обожавалаца али и оних који су наставили његово учење. Пепео Георгија Гемиста Плитона чува се у најпаганскијој од ренесансних цркава, у Темпио Малатестиано у Риминију. Стари Плитон умро је годину дана после пада Цариграда, другог Рима, али и после тога византијска филозофија остаје присутна јер је својом теолошком и мисаоном подлогом успела да остане и после пада царства. Византијско мишљење је створило ново хеленско мишљење, а то ново мишљење наставило је да утиче на све православне народе и наравно на Хелене , непосредне наследнике Византије.
Пријавите се на:
Постови (Atom)