петак, 9. март 2012.

БЛЕЗ ПАСКАЛ






Паскал је био противречна природа, научник, рационалистa и ирационални мистик, хладни математичар и страствени проповедник логике срца, сетни сањар и егзактни експериментатор, скептик и католички догматик, апологет хришћанства и беспоштедни критичар језуитског морала, религиозни фанатик и логичар, материјалиста и идеалиста, метафизичар и физичар. Може се покушати да се сва та »недоследност«  да разјаснити његовим афористичким начином писања, што, у толико не обавезује на систематичност и унутрашњу кохерентност мисли, може се схватити одређена нелогичност због сопствених релативно скромних филозофских амбиција (јер, напокон, по његовим речима, уистину филозофирати значи: ругати се филозофији), па се његов опус може уврстити у ону рубрику »слободног« мишљења што у облику успутних бележака остаје на граници популарне филозофије (како га је оценио Хегел). Но, Паскал је читавим својим животним делом ставио у питање домет управо те и такве логике као апсолутног мерила.

Паскалов  »скептицизам« па и »мистицизам« - на први поглед парадоксално - јесте произлазио, између осталог, и из декартовско-рационалистичке вере у математику као идеал, савршенство, узор сваке науке. Паскал, дакле, не негира математику зато што је није познавао, јер он не само да суверено влада њоме као ниједан научник његовог времена већ и изванредно луцидно и стваралачки наговештава, и пре Лајбница, битне елементе њеног развоја. Али управо познавање науке доводи Паскала уједно и до сагледавања њених граница. Будући, наиме, да целокупна људска сазнајна активност није у стању да достигне егзактност и непротивречну евидентност математике и да све искуствене и метафизичке истине не могу бити тако чисте, јасне и непобитне као што су рационално математичке, човек треба да се, од ограниченог разума, окрене срцу, које ће дубље, сигурније и свеобухватније моћи да нађе одговор на она питања пред којима је разум посрнуо и затајио, не могавши никад да спроведе програм универзалне математике.
Паскал се, дакле, свим својим разумом - а затим, кад разум остаје прекратак, и срцем, животом - бори заправо страствено против скептицизма и агностицизма.. Најзад, зашто да сумњамо у могућност сазнања кад већ и у математичкој, »геометријској« методи поседујемо »средства да проникнемо до највиших појмова света који нас окржује као што су простор, време, кретање и до свих оних принципа које можемо схватити природном светлошћу људског разума. Мисао нас, далке, одликује и ту је Паскал недвосмислено јасан, она је наш понос и светло, мисао сачињава право достојанство на смрт осуђеног, ломљивог створа - човека.
Човека, напокон, Паскал, близак чак и терминолошки Декарту, „може лако замислити“, »без руку, без ногу, без главе«, али га не може »замислити без мисли: то би био камен или животиња« (Мисли, 339). Човекова је, дакле, differentia specifica  мишљење, по њему се он битно разликује од целокупне природе и свега постојећег: »Човек је само трска, најслабашније створење у природи, али трска која мисли. Није потребно да се сав свемир наоружа како би га згњечио. Убиће га пара или капљица воде. Али кад би свемир и сатро човека, опет би човек био узвишенији од онога што га је убило, јер он зна да умире, он познаје надмоћ што је свемир над њим има. Свемир у томе ништа не зна. Све наше достојанство састоји се, дакле, у мишљењу...« (Мисли, 347), - Али рационална спознаја - упркос својој надмоћи над силама спољњег света и природе - ипак није у стању да продре са сигурношћу апсолутног арбитра у битне проблеме тог, наоко ситног, крхког људског бића, она не може решити његове људске дилеме, она постаје немоћна пред горућим животним питањима његове интиме, његовог опстанка као човека. Тако критички дух овог великог математичара, овог славитеља моћи разума увиђа како тај исти разум мора остати неодлучан, како математски, »геометријски« метод заказује и човек као homo rationalis посрће пред егзистенцијалним питањима што га раздиру у најдубљим сферама њове људскости.
Јер мисао је, додуше, »велика по својој природи«, али уједно и »ниска по својим недостацима« (Мисли, 365) Сигурном нас знању - кад смо дотле доспели - може даље водити, према Паскалу, само својеврсна интуиција, заснована на осећајима. Тек тако нестаје оно вечно колебање између сигурности и сумње које мучи човека што жели на том »подручју« рационално спознати, па човек доспева до мудрог незнања које само себе зна. Срце је тако надређено уму, јер осећа њгове границе и има своју логику (logique de coeur) и своје разлоге које не зна разум: »Le coeur a ses raisons que la raison ne connait pas«.
Паскал је тако поделио свет осећања и свет  разума, премда се у први мах чини да његва подела није свуда уједно и консеквентно спроведено вредносно одређење. Јер ако разум схвата неограничено апстрактно, тј. истину без радости, срце схвата неограничено конкретно, тј. радост без истине. Али срце је људско неодредиво, неизмерљиво, оно је свет за себе и по себи, догма му не прописује границу као што га ни наука не може научно спознати.
И премда ће често и католици и позитивистички оријентисани научници - сваки на другом »подручју« Паскаловог деловања - глорификовати »великог научника« и »дубоког верника« - заправо му ту слободну инитимност, то неодредиво оног одређеног и ограниченог створа - не опраштају ни данас ни једни ни други. Жале га тако они већ вековима што је напустио свет догматске, ригорозне, конфесионалне религиозности или егзактне научности, научности која је »могла Француску учинити домовином највећих научних открића«, да је управо Паскал није у одређеном часу свог развоја тако »неодговорно напустио и презрео«. - Али то - што је наука с ону страну сазнање људске сопствености и људског етоса - за Паскала не значи потцењивање ни науке ни природе и њених закона. Људски ум све више у њих продире, и Паскал сам није мало допринео управо том продору.
Шатобријан га је с правом назвао »стравичним генијем«, и описао генезу неких његових епохалних научних открића. - Прешавши, међутим, »круг људских знања« Паскал се не задовољава својим природонаучним открићима. Санање света чини му се и у најтоталнијој дескрипцији свих природних феномена и у најдубљем проницању свих природних закона увек је само парцијална. У својој интуитивној тежњи за целином, за свеобухаватношћу свега постојећег, за оним што свет омогућује као свет, за спознајом човека као изузетног бића тог света, Паскал ће, као хришћанин XVII века, управо с тим тоталитетом нераздвојно повезати појам Бога: »... Не знам шта је Бог, не знам чак ни да ли он постоји, али да бих живео и сaзнавао, морам веровати у једну извесну природу целине, у једну одређену концепцију Бога.«
Немогућност рациоиналног сазнања, немогућност дефиниције битка, негација оног само умног, потреба да се то пуко рационално свлада, као  једнострано, доводи Паскала вери: »Паскалова је вера на страшан начин слична сталном самоубијању, ума који се не може одједном и једним потезом убити« (Ниче).
Болестан  од најранијих дана своје младости живећи повућено, аскетски, Паскал у кратким предасима од својих патњи и болова, 'управља свој зрели геније оном осећајном и свеобухватном. И ту на прагу највећих животних истина, у најпрегнантије израженим напорима његових толико људских трагања, као да му понестаје даха. Ту њега, „првог међу хришћанима“ (Ниче) вечито нарушеног здравља, вера као да ослобађа и физичких и духовних мука, указује на излаз из нерешивог. „ Ко ће нам објаснити узроке ових слабости, лекове који нас могу излечити и средства помоћу којих ћемо добити ове лекове?« (Мисли).
Где наћи чврсту тачку, на шта се ослонити у мени и пролазности свега постојећег? - Хришћанство доживљава као спас, хришћанство, додуше, паскаловски обојено, осећајно, као унутрашње уверење, недогматско, као вера која омогућује 'увид у целину, али ипак хришћанство које привидним излазом из пакла унутрашњих раздора плени његов дух, крши његов смели лет мисли, одузима му најдрагоценије енергије. Зато је доиста Ниче, који је сматрао да ће »најдубље и најнеисцрпније књиге имати сигурно увек нешто афористичког и неочекиваног карактера Паскалових Мисли«, и могао написати: »Не треба никад заборавити хришћанству да је упропастило такве духове као што је био Паскал.« Паскалово је грозничаиво трагање ипак било заустављено. Њега је смирило хришћанство, те је резигнирано негирао могућност даље спознаје у корист толиких умирујућих - и толико »сигурних« хришћанских вредности.
Треперећи својом лучи у мраку свога века, Паскал је дубоко презирао језуитизам друштва и установа, пробабилизам фратарског морала, мизантропски мрзео лажи што су га све више стезале, и остао тако самотан и ојађен.
Извештачености света који га окружује посветио је неколико својих надахнутих афоризама: »Кад би сви људи знали шта кажу једни о другима. не би била четири пријатеља на свету.«
Човеков пад, његова беда, његова узалудна страдања показују потпуну немоћ да се пробије непробојан круг: »Све у нама и око нас одаје нашу немоћ, наше трошно тело, ограниченост нашег разума и наших чула, наше несавршено друштвено уређење. Бескрајне по својој тежњи наше способности су ограничене по свом досегу.« Тако је човек за Паскала једном узвишен изнад свих бића и величанствен, а једном бедни, незнатни створ природе, немоћан у свим својим људским хтењима.
Његова моћ произлази, међутим, управо из те његове немоћи, духовна величина што га чини сићушним пред природом, стално га мотивише на нова тражења, премда ће се свуда сукобљавати с незнањем и заблудом. Напокон, човекова величина је »велика у томе што зна да је бедан. Стабло не познаје своју беду. Стога је бедан онај који зна да је бедан« (Мисли, 397). Беда људска нагони човека на тражење, а тражење нас поново доводи у беду.
Постоји нешто што човеку не допушта „да се одмара ни у себи ни у другоме“, да било где нађе „одмора и лежишта“ (Мисли). Али све то исконско људско хтење, то стално тражење, мора на крају да се смири у спознаји своје слабости и да се преда у Божијој милости. И сам Бог је глас срца које тражи, а не производ рационалног доказа о његовој егзистенцији, то је спас човеку, коме све измиче под ногама.

1 коментар:

  1. Nadam se,srce mi govori,da je Paskal našao odmora kraj raspetih nogu Hristovih,na Golgoti.I još osećam da i meni ustupa deo tog prostora kako bih se i ja odmorila.I spasila.

    ОдговориИзбриши